”Ne osuđuj drugog čoveka sve dok nisi koračao u njegovim cipelama”
Indijska poslovica
U našim životima se dešavaju različite stvari. Neke od njih su dobre, ali ima i onih koje karakterišemo kao nepovoljne po nas i koje predstavljaju okidač za našu patnju, tugu, razočarenje, povređenost, pa i depresiju. Zbog nekih smo kritikovani, osuđivani, odbačeni ili smo krenuli ”putem kojim se ređe ide”. Neke izbore smo doneli na osnovu činjenica i zdravog razuma, a neki su bili u suprotnosti sa onim što su nam razum ili ljudi oko nas sugerisali. Neke izbore napravili smo usled empatije. Šta je empatija?
Empatija je naša sposobnost da osećamo i mislimo onako kako to druga osoba oseća i/ili misli. Jedna je od najvažnijih crta ličnosti koja nam omogućava da se uživimo u iskustvo druge osobe, da olakšamo socijalnu interakciju, saradnju sa drugima, razrešimo konflikte, bolje razumemo osobu preko puta nas i u skladu sa tim delamo tako da razmišljamo i o osećanjima i poziciji drugog. Empatija se često povezuje sa moralnošću, pomaganjem drugima, brigom o drugima i uopšte njen cilj je stvaranje i poboljašanje dobrobiti ljudi, kao i stvaranje jednog opšteg dobra i harmonije. Međutim, suviše empatije može da nas zaslepi i odvede u odluke koje za posledicu imaju velike poteškoće i stradanje nas samih.
Postoje tri vrste empatije: kognitivna empatija (kada mislimo ono što druga osoba misli), afektivna empatija (osećamo šta druga osoba oseća) i kombinacija ovde dve, praćena motivacijom i potrebom da preduzmemo nešto. Veliki procenat nas imao je u iskustvu ove oblike empatije u određenom stepenu i poželjno je da je posedujemo, kako bismo mogli efikasnije da funkcionišemo u svetu oko nas i gradimo bolje društvo. Važi i pravilo da što je naš odnos sa nekim emotivno jači i empatija koju osećamo će takođe biti jača i vrlo verovatno biće prisutna i na kognitivnom i emotivnom nivou, a i želećemo nešto da uradimo kako bismo poboljšali poziciju te drage osobe. Međutim, postavlja se pitanje, koliki stepen emaptije je konstruktivan za nas i gde prestaje empatije, a počinje samodestrukcija?
Svaka odluka donesena iz empatije, a zbog koje snosimo posledice i koja ugrožava naše psihološko blagostanje, je momenat kada bi bilo poželjno preispitatati sebe. Koliko smo zaista važni sami sebi i koliko zaista poštujemo sebe? Kakve bi posledice mogle da se dese ukoliko ne bismo uradili to što planiramo ili kakve posledice imamo nakon što smo preduzeli nešto vođeni empatijom? Da li je zapravo pozadina neke naše odluke strah od gubitka emocionalnog odnosa sa tom osobom ili strah od gubitka dela sebe? Vrlo često prevelika doza empatije znači zanemarivanje sebe, a ni jedna individua ne može živeti ispunjen, smislen život ukoliko zanemaruje sebe i sopstvene potrebe. Ni jedan odnos nije svrsishodan i obogaćujući, ukoliko druga strana prelazi svoje limite i postaje ne samo osoba koja empatiše, pomaže, motiviše, već zapravo vodi sebe u put žrtve i stvara sebi zabranu na postojanje, važnost i izražavanje sopstvenih potreba, želja. Setimo se, što smo sličniji osobi preko puta nas, i empatija postaje jača i omogućava nam viši stepen uživljavanja. Posmatrajući sa ove strane, empatija zapravo može da nam predstavlja polaznu tačku u našem ličnom razvoju i samospoznaji. Šta je to po čemu smo slični sa nekim sa kime empatišemo? Da li to možda nismo želeli da primetimo kod sebe, pa je trebalo da naučimo na teži način, empatišući preko sopstvenih limita i čineći odluke koje deluju nelogično, neracionalno? Ili su ipak odluke koje su ”iracionalne” zapravo odluke koje su savršeno u skladu sa našom ličnošću, koju tek treba da otkrijemo u potpunosti? Hmm…hajde da posmatramo stvari i iz ovog ugla. Ništa se ipak ne dešava slučajno i na nama je da otkrijemo tajne sopstvenog ponašanja i odluka.
Šta kada donesete neku odluku, koja je nazovimo racionalna, sasvim realna i odgovara trenutnom stanju, a u vama izaziva i kognitivnu i afektivnu empatiju, jer volite tu neku osobu? Kako se izboriti s tim, tačnije kada su obostrani osjećaji? Tekstovi su odlični!
Hvala na pohvalama za tekst i pracenju 😊 odgovoricu ovako ad hoc, koliko se moze bez detaljnog poznavanja situacije i aktera…empatija ce svakako postojati, ali je vazno da znamo zasto smo doneli tu odluku i koliko je ona u skladu sa nama samima, sa nasim unutrasnjim sistemom uverenja. Takodje, mislim da u ovoj situaciji treba pre svega imati na umu da smo mi odgovorni za svoje postupke, a druga osoba za svoje i da negde moramo da povucemo granicu. Lako se sklizne kada imamo empatiju u zanemarivanje sebe, a pre svega je vazno da mi ostanemo psihicki i fizicki dobro i da postujemo sebe…
Ovo je odlično rečeno: ” Lako se sklizne kada imamo empatiju u zanemarivanje sebe, a pre svega je vazno da mi ostanemo psihicki i fizicki dobro i da postujemo sebe…” Nekako imam osjećaj da svaki čovjek koji iole ima vrijednosne moralne norme koje ga generišu, često zanemaruje sebe, misleći da je sebičnost ako obrati pažnju na to što ga čini sretnim i da primat tom istom. Ja sad to nekako govorim sa iskustvenog aspekta, mada ne mora značiti da je tako. Ali dobrijem dijelom, mislim da jeste. Ali problem se javlja kad date sebi prostora i vremena, ali još uvijek osjećate empatiju prema toj novonastaloj situaciji. Jer niste sigurni da ste donijeli pravu odluku. Znam da sam jako konfuzna sada, s obzirom da niste upućeni tačno na šta mislim i preciziram, ali eto teško je biti koncizan ovako javno. 🙂 Još jednom pohvala za tekst!
Da, potpuno se slazem sa vama. Gledano negde sa aspekta i psihologa, ali i pre sveg i coveka koji je prosao neke stvari o kojima govori, cini mi se da veliki procenat ljudi ima problem i brka pojmove postovanja sebe i sebicnosti, nekako se to odmah izjednacava…a zapravo rec je o potpuno razlicitim konceptima. Eh…odluke…znate kako…svaka odluka je prava u momentu u kom se donela…i odraz je aktuelnog stanja..,ne znam koliko ce nam za godinu, ili deset biti odgovarajuca, zato jeste i veliki teret odluciti, i zato je uvek ostavljeni izbor bolji, jer je ostavljen 😀 realno, cim stw prelomili, dakle doneli ste je iz nekih vama bitnih i prioritetnih razloga…a empatija..,ona je uvek tu ako ste senzitivni, samo moramo nauciti kako sa njom…sve je stvar balansa, bar ja tako mislim. Hvala jos jednom na pohvalama i nadam se da ce vas i neki drugi tekstovi u buducnosti dotaci i podstaknuti na razmisljanje 😀
Емпатија је емоционални феномен који је когнитивно разрешен, те, према томе, могућ је само емоционални трансфер са другом особом. Когнитивни, већ, не.
Поздрав!
Pozdrav Stanimire, drago mi je da ste naisli na moj tekst i da ga citate. Clanak se delimicno oslanja na rezultate savremnih istrazivanja empatije,koja ukazuju na postojanje tri oblika empatije. U svakom slucaju, poenta clanka je u postavljanju i ocuvanju licnih granica i kako empatija moderira u tom procesu…
Čini mi se da sam I ranije komentarisao. Pa kako kad, ali moram da napomenem da sam ja vrlo empatična osoba I da mi se ponekad čini da mi je život pravi pakao. Empatične osobe su najveći neprijatelji samima sebi, jer nas sve potresa I uvek se osećamo lose. Plus mnogi nas manipulišu zbog toga. Empatija treba da bude probrana I usmerena samo prema onima kojima to zaista treba. Da objasnim plastično. Pre 12 godina moj brat I ja smo našli štene. Bilo je malo I gladno I usvojili smo ga. Najbolja odluka u našem životu. Pre tri godine moja sestra je nasal mace koje je bilo uporno da ga ona uzme. Druga najbolja odluka u mom životu.Pre par dana, naletim ja na još jedno štene. I ono kad me videlo, počelo da cvili. Malo sam se ja tu motao, uzmem ga prenesem ga korz ceo grad, ćale ga spakuje u kutiju I odnese kod babe u park. Posle par dana vidim ja da je on tu sretan I lepo mu je, deca e igraju sa njim. E to su dobre strane empatije. Loše strane empatije su te što vas manipulišu. Igraju se sa vašim osećanjima ljudi koji to znaju I umeju. Posebno je to izraženo kod Holivudskih filmova, gde recimo neki crtani u kome ima tužna priča pušten deci, može kod njih da iskrivi percepciju o realnosti I dobro rasudjivanje. Odgovor je jednostavan za rešenje, živite što prirodnije, ne sputavajte emocije, ali ne dozvolite da one preovladaju vama u situacijama kada je potrebniji zdrav razum nego emocija. To se valjda zove emotivna inteligencija kada znamo da kontrolišemo I prepoznamo svoje emocije I da ih pravilo ispoljavamo.
Slazem se sa Vama…dobro ste ovo opisali i objasnili. Kao i sa mnogim osobinama, vazno je naci onu funkcionalnu meru i izbalansirati,a to je zapravo ono umece zivota, koje se mora nauciti i kroz mnogo gresaka i teskih trenutaka, ali je deo naseg zivota… empatija je izuzetno pogodno tlo za manipulaciju, tako da tek tu treba znati povuci granice…