Važna stvar našeg života i našeg odrastanja predstavlja preuzimanje odgovornosti za isti. Pre ili kasnije, u većoj ili manjoj meri, svi smo suočeni sa istom stvari: odgovorni smo za to kako se osećamo i šta nam se dešava. Međutim, neki ljudi se baš izrazito muče sa tim. Ljudi sa tzv.Petar Pan sindromom.
Večita deca…Kako bi bilo lepo da smo stalno deca. Ponekad uhvatim sebe kako se sa setom sećam tih bezbrižnih vremena. Ne morati suočavati se sa životom i uvek moći da se osloniš na nekoga, dok ti radiš većinu vremena ono što želiš, zvuči bajkovito. Ali koliko god bilo privlačno na tren, na duže staze zvuči neprirodno, naročito kada imate isped odraslu osobu.
Iako se Petar Pan sindrom vezuje za muškarce i češći je kod njih, može se po svojim uopštenim karakteristikama sresti i kod žena, doduše u manjoj meri. Takođe, viđala sam i ”delimične” primerke Petra Pana, posvećene isključivo karijeri, dok ostatak života je sve, samo ne odgovornost.
Kakav je zapravo Petar Pan?
Petar Pan muškarci su muškarci u čijem društvu ćete se s početka osećati veoma prijatno. Možda ćete raditi i neke otkačene stvari ili stvari koje su neoibične, a neke od njih ste doslovno radili kad ste bili deca. Lepršavi su, spontani, veseli i zabava je ono po čemu biste ih mogli lako prepoznati. Veliki su sanjari i imaju uvek planove koje će realizovati jednog dana (”kada porastu”). Jako vole slobodu i stoga im je teško da izdrže posvećeno jednom poslu, da pronađu nešto u čemu su dobri…najčešće skaču s posla na posao i nemaju dugoročnu karijeru. Ova osobina prelaska s jednog posla na drugi, je prisutna i u emotivnom životu. Nikada nisu imali dugotrajne veze, najčešće uvek ostaju u onoj početnoj fazi veze dok je najlepše i dok su zahtevi najmanji, dok je uglavnom zabava, strast i zaljubljenost najjača i gde prirodno ne moramo ulagati napor za pdržavanje nekog odnosa. Kada to počinje da bledi i kada je potrebno i mali napor uložiti, najčešće nestaju. Uglavnom bez pozdrava ili su naterani na pozdrav od druge strane koja očajnički želi da taj neko nešto uradi. Rrazgovore o dubljim problemima izbegava, a često je mnogo toga smešno, čak i kada nije objektivno smešno. Sve je lepršavo, smešno, nije ozbiljno, preuveličava se i td.
Važna stvar našeg života i našeg odrastanja predstavlja preuzimanje odgovornosti za isti. Pre ili kasnije, u većoj ili manjoj meri, svi smo suočeni sa istom stvari: odgovorni smo za to kako se osećamo i šta nam se dešava. Međutim, neki ljudi se baš izrazito muče sa tim. Ljudi sa tzv.Petar Pan sindromom.
Večita deca…Kako bi bilo lepo da smo stalno deca. Ponekad uhvatim sebe kako se sa setom sećam tih bezbrižnih vremena. Ne morati suočavati se sa životom i uvek moći da se osloniš na nekoga, dok ti radiš većinu vremena ono što želiš, zvuči bajkovito. Ali koliko god bilo privlačno na tren, na duže staze zvuči neprirodno, naročito kada imate isped odraslu osobu.
Iako se Petar Pan sindrom vezuje za muškarce i češći je kod njih, može se po svojim uopštenim karakteristikama sresti i kod žena, doduše u manjoj meri. Takođe, viđala sam i ”delimične” primerke Petra Pana, posvećene isključivo karijeri, dok ostatak života je sve, samo ne odgovornost.
Kakav je zapravo Petar Pan?
Petar Pan muškarci su muškarci u čijem društvu ćete se s početka osećati veoma prijatno. Možda ćete raditi i neke otkačene stvari ili stvari koje su neoibične, a neke od njih ste doslovno radili kad ste bili deca. Lepršavi su, spontani, veseli i zabava je ono po čemu biste ih mogli lako prepoznati. Veliki su sanjari i imaju uvek planove koje će realizovati jednog dana (”kada porastu”). Jako vole slobodu i stoga im je teško da izdrže posvećeno jednom poslu, da pronađu nešto u čemu su dobri…najčešće skaču s posla na posao i nemaju dugoročnu karijeru. Ova osobina prelaska s jednog posla na drugi, je prisutna i u emotivnom životu. Nikada nisu imali dugotrajne veze, najčešće uvek ostaju u onoj početnoj fazi veze dok je najlepše i dok su zahtevi najmanji, dok je uglavnom zabava, strast i zaljubljenost najjača i gde prirodno ne moramo ulagati napor za pdržavanje nekog odnosa. Kada to počinje da bledi i kada je potrebno i mali napor uložiti, najčešće nestaju. Uglavnom bez pozdrava ili su naterani na pozdrav od druge strane koja očajnički želi da taj neko nešto uradi. Rrazgovore o dubljim problemima izbegava, a često je mnogo toga smešno, čak i kada nije objektivno smešno. Sve je lepršavo, smešno, nije ozbiljno, preuveličava se i td.
Mnogi misle da je Petru Panu lako. Lično mislim da uopšte nije. S obzirom na momenat slabe i veoma niske tolerancije na frustraciju tj.psihološkog imuniteta, Petar Pan ima problema sa svojim emocijama i njihovom regulacijom…drugi su krivi za neuspehe koje on ima, često se razljuti i ima ispade besa, emocije nije naučio da ispoljava, da se bavi njima i da ih razvija, a krivica je čest pratilac. Ovo često može nakalemiti i druge probleme, kao što su različiti vidovi zavisnosti.
Zašto nas privlači Petar Pan?
U životu je mnogo toga regulisano zakonom polarnosti. Šta to znači? Svaki plus ima svoj i minus, odnosno, naši lični konstrukti, a i u okviru stvarnosti, su dati u komplementarnim suprotnostima, koje je važno pomiriti da bi se došlo do jedinstva. Na primer, narcističke strukture su prepoznate najviše od strane empata i to su dve strane iste medalje, dok se za Petra Pana obično ”lepe” strukture koje veoma žele bliskost i postanu veoma očajne kada primete nečije udaljavanje ili osobe koje imaju strah od bliskosti. Nažalost, to se obično i desi, Petar Pan se izgubi iz života osobe i do bliskosti nikad i ne dođe, osoba potvrdi svoje nefunkconalno uverenje i još više učvrsti svoje neadekvatne izbore ili razmišljanje o sebi. Petar Pan je primer biranja nedostupnog partnera i održavanje straha od ostavljanja njegovim ponovnim izazivanjem. Osoba na ovaj način pokušava da prevaziđe svoj strah, potpuno paradoksalno birajući osobu koja umesto da joj pokaže suprotno, potvrđuje ono što već sama misli. Ovo je jedan od paradoksalnih trikova psihe, jer je to ono što smo naučili i u čemu znamo, a nećemo ga napustiti sve do trenutka dok nemamo nešto sigurno za šta se možemo uhvatiti. Kroz odnose sa drugima i izbore partnera ponavljamo stalno iznova i iznova ono što nas je povredilo, praktično ulazimo u jedan začarani limbo. Mnogim ljudima i pored osvešćivanja negativnih obrazaca po njih, ostaje nejasno zašto prvi mehanizam nije bežanje već ostajanje. Pre svega, jer je obrazac usvojen vrlo često u ranom dobu ili u dobu adolescencije kada je postajala specifična ranjivost i kao takav se duboko ukorenio.
Mnogi misle da je Petru Panu lako. Lično mislim da uopšte nije. S obzirom na momenat slabe i veoma niske tolerancije na frustraciju tj.psihološkog imuniteta, Petar Pan ima problema sa svojim emocijama i njihovom regulacijom…drugi su krivi za neuspehe koje on ima, često se razljuti i ima ispade besa, emocije nije naučio da ispoljava, da se bavi njima i da ih razvija, a krivica je čest pratilac. Ovo često može nakalemiti i druge probleme, kao što su različiti vidovi zavisnosti.
Zašto nas privlači Petar Pan?
U životu je mnogo toga regulisano zakonom polarnosti. Šta to znači? Svaki plus ima svoj i minus, odnosno, naši lični konstrukti, a i u okviru stvarnosti, su dati u komplementarnim suprotnostima, koje je važno pomiriti da bi se došlo do jedinstva. Na primer, narcističke strukture su prepoznate najviše od strane empata i to su dve strane iste medalje, dok se za Petra Pana obično ”lepe” strukture koje veoma žele bliskost i postanu veoma očajne kada primete nečije udaljavanje ili osobe koje imaju strah od bliskosti. Nažalost, to se obično i desi, Petar Pan se izgubi iz života osobe i do bliskosti nikad i ne dođe, osoba potvrdi svoje nefunkconalno uverenje i još više učvrsti svoje neadekvatne izbore ili razmišljanje o sebi. Petar Pan je primer biranja nedostupnog partnera i održavanje straha od ostavljanja njegovim ponovnim izazivanjem. Osoba na ovaj način pokušava da prevaziđe svoj strah, potpuno paradoksalno birajući osobu koja umesto da joj pokaže suprotno, potvrđuje ono što već sama misli. Ovo je jedan od paradoksalnih trikova psihe, jer je to ono što smo naučili i u čemu znamo, a nećemo ga napustiti sve do trenutka dok nemamo nešto sigurno za šta se možemo uhvatiti. Kroz odnose sa drugima i izbore partnera ponavljamo stalno iznova i iznova ono što nas je povredilo, praktično ulazimo u jedan začarani limbo. Mnogim ljudima i pored osvešćivanja negativnih obrazaca po njih, ostaje nejasno zašto prvi mehanizam nije bežanje već ostajanje. Pre svega, jer je obrazac usvojen vrlo često u ranom dobu ili u dobu adolescencije kada je postajala specifična ranjivost i kao takav se duboko ukorenio.
Šta je lek za Petar Pan sindrom?
Petar Pan sindrom zahteva kontinuirani rad sa stručnjakom korak po korak, uz saradnju okoline, da prestane da onemogućava nečije odrastanje. To najčešće mogu biti prezaštićujući roditelji, povremene pomažuće i negujuće partnerke. Ponekad i nedostatak smislene i adekvatne veze sa roditeljima može da bude taj što osoba ne odrasta. Donela je odluku u ranom dobu da jednostavno ne odrasta, jer biti odrastao ne donosi ništa dobro.Naravno, važno je uklanjati i sve potencijalne distrakcije i ometače odrastanja.
A za vas koji ste se zaljubili u Petra Pana…razmislite zašto ste odabrali baš takvog partnera. Kakvi su vaši raniji izbori bili i zašto? Prihvatamo ljubav koju mislimo da zaslužujemo.
Zanimljiv naslov pa rekoh ..ajde da pročitam.
Dosta karakteristika se čak i poklapa sa mojim načinom života. Nadodao bih da se taj sindrom potiče i iskustvom, gdje je osoba željela biti odgovorna, razvijati vezu, ljubav.. međutim uvidjela je da takav način funkcioniranja ne donosi željene rezultate. Nastavno, osoba se pita čemu se truditi ,(u vezi).kad mogu ja živjeti svoj sindrom slobodno a ostalo si mogu priuštiti bez mukotrpnog objašnjavanja i ispuniti si ono što ionako upitne veze pružaju.
Svakako, dobar text.