Nešto najlepše, najvrednije i možda nekad najpogubnije je biti veran ideji. Naročito idealizovanoj ideji o nekome. Dešava se da u sebi imamo zadržan arhetip naivne osobe i da predatora ne možemo da prepoznamo. Ako je taj arhetip jak i ako su naše idealizacije stamene, uplovimo često u toksične odnose sa strukturama koje nam donesu isprva mnogo haosa u zivot, da bismo tek kasnije prepoznali značaj i smisao svega toga i postali, možemo slobodno reći, ličnosti sa drugačijim identitetom. Jalomovski rečeno, odnos sa tokisčnima je iskustvo koje otvara oči. Naravno bilo bi dobro da traje kraće, kako bi nam oteklo što manje energije, ali…trajaće onoliko koliko je potrebno da naučimo ono što je važno za nas same. Kada početni šok i intenzivna tuga prodje, dolazi faza smirenja, gde se javljaju određeni uvidi. Nakon puno rada sa klijentima koji su prošli ova iskustva, mogu slobodno reći da se veliki broj tih uvida može svrstati u četiri kategorije koje ću navesti.
Prvi i osnovni uvid nakon toksicnog odnosa jeste da ništa više nije isto. Svako ko je imao toksičan odnos u životu može da kaže da se nakon nekih odnosa trajno promenimo, da smo doslovno raspolovljeni na život pre i posle nekoga. Ovo se dešava pre svega zbog idealizacija koje su bile veoma jake i konačno su pale. Nije problem u našoj patnji nakon svega i samo za osobom, to je i patnja za nama samima, patnja za izgubljenim idealima, fantazijama ljubavi i sreće. Pre ili kasnije moramo odustati od toga da su svi ljudi na ovom svetu uvek sa dobrim namerama i da se povređivanje dešava tamo negde, a početna bajka odnosa traje ceo život. Naricisticki nastrojeni pojedinci će nam pokazati koliko je ovo pogrešno, a pokazaće nam i gde su naše granice i koliko možemo sami sa sobom? Izazivaće ce naše strpljenje i čitav taj odnos u stvari će se zasnivati na našoj ličnoj borbi sa samim sobom. Momenat kada izađemo iz tog odnosa je momenat kada pobedimo svoje slabosti zapravo. Momenat spoznaje ko smo, šta želimo i dokle dopuštamo. Šta je ljubav zapravo, a šta ona to nije i zašto smo bili podložni manipulaciji? Ko smo mi zapravo i šta nam je istinski važno? Budite sigurni da će vas ovakav odnos okrenuti naglavačke da duboko preispitate sve u šta ste ikada verovali i da ono što vam nije bilo jasno, konačno u sebi razjasnite. Uvidećemo da ljubav i bliskost ne znače konstantu, neizdrživu i neutoljivu potrebu za nekim. Uvidećemo da se može i na drugačiji način voleti, iako ce nas iskrice toksičnosti ponovo nekada proganjati u nekom novom odnosu. Haotičnost je ono na šta smo bili navikli i čitav taj emocionalni rolerkoster.
Drugi uvid u fazi isceljenja je vezan za to da se okrećemo sebi i svojim ciljevima. Počinjemo proces brige o sebi. U narcističkim odnosima se jako lepo može videti kako izgleda kada se sve vrti oko jedne osobe i kada se apsolutno sve podređuje potrebama jednoga. Nakon ovog iskustva prestajemo baviti se tuđim životima i problemima na način da ih spasavamo. Naša potreba za ljubavlju sada se okreće ka nama samima onako kako je i oduvek trebalo da bude. Ovo se najčešće dešava kada smo već dobrano bili u debelom minusu, pa sada i da hoćemo nemamo mogućnost da brinemo oko drugih. Najčešće osobe koje upadaju u toksične odnose celog života imaju osećanje odgovornosti ka osećanjima drugih, najčešće usled uverenja da zadovoljstvo drugih zavisi od njih. Ponekad kada se osoba ne oseća vrednom ljubavi, ona zameni ljubav sa osećanjem biću željen i potreban (ako već ne mogu da budem voljen). Sve dok možemo da nekoga spasimo, imamo projekat, i projekat je najčešće rehabilitacija osobe preko puta (osoba je najčešće u nekoj vrsti životne prekretnice, apstinencije i sl.). Spašavajući nekoga mi često dajemo dozvolu da izrazimo svoju tugu koju nosimo ugrađujući se kroz osećanja drugoga (kroz mehanizam odbrane projektivna identifikacija). Zapravo u velikom broju slučajeva mi želimo da budemo ti koji smo spaseni. Ovakvi odnosi najčešće rezultiraju intenzivnim i burnim emocijama koje se smenjuju, pa nekad deluje da partneri niti mogu jedno sa drugim, a niti jedno bez drugog.
Treca stvar koja se desava nakon toksičnih odnosa jeste da težite intenzivno da radite na saznavanju. Na saznavanju svega onoga što se desilo, imate potrebu da objasnite sebi šta se zapravo tu desilo i počinjete da više brinete o svojoj mentalnoj higijeni. Ovo često uključuje čitanje baš ovakvih tekstova, pohađanje raznih seminara, radionica, učenje o psihologiji ljudi, čitanje knjiga i po prvi put imate osećaj da svet vidite drugačije i da saznajete znanja za život.
Četvrta stvar se odnosi na to da uviđamo da je potrebno vreme. Vreme da se iscelimo, ali i vreme da odnose kao takve izgradimo. Učimo da ljubav ne mora značiti haotičnost, da ne moramo imati privlačnost deset od deset da bismo se upustili u neki odnos. Stvari mogu teći sporije i mirnije, a u nove odnose ne moramo žuriti. Kada dajemo sebi vremena, počinjemo i više da uživamo u životu, pa intenzitet kao takav često i nije potreban.
Inspiraciju za ovaj tekst dobila sam radeći sa jednim klijentom koji je raskinuo dugogodišnji toksičan odnos i počeo svoj život na nekom drugom mestu sa potpuno novim životnim uvidima. Jedna naša prepiska je bila veoma sadržajna i inspirisala me da njegove uvide sistematizujem i povežem sa svojim prethodnim radom i psihološkim saznanjima na ovu temu. Ovim putem mu se iskreno zahvaljujem. Hvala I.
Pročitao sam text..po meni odnosi zahtjevaju puno rada na sebi, pogotovo ako imamo neke ideale..ne znam, slična iskustva imam i ja pa sam zaključio da je najljepše biti sam.