Active Now ili kako nas Fejsbuk čini paranoidnim

Razvojem modernih tehnologija postali smo dostupniji jedni drugima, a naš život nije ostao samo naš, već je na neki način postao javan. Možemo mnogo bolje da kontrolišemo sliku o nama u javnosti i kreiramo je u željenom pravcu. Zapravo, psihološki rečeno, možemo mnogo bolje prevashodno sebe, a onda i druge da obmanjujemo i manipulišemo kako smo srećni, kako nas baš briga što nam se momak/devojka ne javlja i kako nam je baš super na ovoj plaži… Uspeh prezentovanja sebe, a na neki način i sopstvena vrednost  se sve više ceni brojem lajkova koje smo dobili. Što više lajkova, znači da nas je više ljudi zapazilo i da podržava našu promenu boje kose, izlaganje na seminaru/konferenciji, diplomiranje, rođenje deteta, venčanje ili jednostavno novo fotografsko viđenje nas samih. Čini se kao da novim internet servisima ili tehnološkim stvarčicama, nadomeštamo neke stvari koje nam u realnosti nedostaju i time sebe sve više uljuljkavamo u jednu lažnu sliku nas samih. Da li nam je zaista toliko teško da se pogledamo u ogledalo i konstatujemo da smo usamljeni? Da možda i pored 300, 500 prijatelja, zapravo jedva da možemo jednog čoveka da pozovemo kada nam je zaista teško, kada nam treba pomoć, novčana pozajmica, slušalac? Ili možda samo dve, tri osobe ako želimo da povremeno odemo i popijemo kafu? Da li nam je teško da priznamo da smo oduvek imali problem sa sopstvenom slikom tela, osećali seodbačeno od vršnjaka, a da sada želimo da im pokažemo sebe iz inata i ponosimo se što su neki tamo, često površni po nanici ili možda čak i neznanci, lajkovali našu fotografiju? Kao da se neprestano takmičimo, ali sami sa sobom.

Sa novim dobom, menjaju se i priče iz psihološke ordinacije.  Dolazi do prerušavanja starih ljudskih boljki u novo ruho. Problem prisvajanja partnera, ljubomora, nekada i deo manipulativne igre partnera, prešao je na Fejsbuk. U nekom momentu izlaganja svog problema klijentkinja mi ukazuje da se desilo par puta da je momak bio aktivan na fejsbuku, a da nije odgovorio na njenu poruku odmah, već nakon nekog vremena. Ponekad se dešava i da je poruka seen, on active now, ali ne odgovara. To je zapravo još veći problem i u njoj ove situacije pobuđuju osećanje odbačenosti, ljubomore, sumnje da je prevarena. Ukoliko se ne čuju nekoliko sati ona gleda kada je bio aktivan, računa i preračunava šta bi on mogao raditi, nalazi moguće razloge zašto joj ne odgovara I slično. Svaki ulazak na fejsbuk, ukoliko se ne javi njoj, tumači kao potencijalni signal dopisivanja sa drugom ženom. I tako u krug. Deinstalacija Mesindžera nije mnogo pomogla, jer se aktivnost može videti i preko računara, a tu su i druge aplikacije za dopisivanje. Svoje sumnje je nekoliko puta podelila sa voljenom osobom, dobivši odgovor da ‘’nije normalna’’.  Hm…

Slušajući ljude, intervjuišući naokolo, saznajem da mnogi imaju sličnu logiku, samo neki je više-manje drže pod kontrolom i ne ometa im u značajnoj meri dnevne aktivnosti. Dakle, Fejsbuk nam direktno podgreva naše već postojeće sumnje i raspiruje ih. Virtuelni svet izjednačavamo odmah sa realnim. Da li biste pomislili da vas partner vara ako vam se ne bi javio na telefon ili ako biste znali da je danas pozvao svog prijatelja preko fiksnog telefona? Na neki način i tu je bio ‘’online’’. Većina odgovara da ne bi. To je prihvatljivije. Zašto je onda jedno ‘’active now’’ koje suštinski može značiti mnogo toga, u nama pobudilo sumnje? Da li ne možemo da prihvatimo da u svetu u kome se razgolićuje intima, i doslovno i figurativno, i naš partner ima pravo na zaštitu iste, na  svoj život, svoje granice i svoj ritam rada? Ulaskom u vezu, postajemo dva entiteta koja su zajedno i dele neki deo sebe, ali nikako dva stopljena bića koja nemaju pravo na svoj život i aktivnosti. Često u vezama dolazi do pretapanja identiteta, što se lako ogleda u ovom primeru sa Fejsbukom.  Ovakve situacije bi trebale da budu okidač za analizu sopstvenih nesigurnosti, ali i onoga što nam nedostaje u samom partnerskom odnosu. Moguće je da postoji visok stepen nesgiurnosti u sebe, ali I nezadovoljenih potreba u jednom odnosu, pa  jedno ‘’active now’’ predstavlja samo okidač za razvijanje iracionalnih ideja i misli. Fejsbuk je zapravo postao moderni okidač za ispoljavanje svih onih nesigurnosti koje smo imali oduvek u nama, još od tinejdžerskih dana, koje smo tako lepo znali da gušimo sve dok nismo imali stalno pred sobom podsetnik na sve ono što nemamo, što nas boli, što bismo mogli, a nismo ili što bi moglo da bude, u nekom našem najlošijem scenariju.  Studije pokazuju da parovi koji u velikoj meri koriste Fejsbuk češće imaju konflikte, kao i da češće raskidaju. Ovakvi negativni ishodi su rezulat stalnog promatranja partnerovog ponašanja i interpretacije njegovih interakcija sa drugima na Fejsbuku (npr. bivša devojka/momak, kolega/koleginica sa posla  sl.). Osobe koje intenzivno prate Fejsbuk, iskusiće intenzivniju ljubomoru i nezadovoljstvo partnerskom vezom. Takođe, veliki broj istraživanja je ukazao da je intenzivno nadziranje tuđih reakcija i online profila povezano sa nedostatkom emocionalne bliskosti u odnosima u realnom životu, stidljivošću i višim stepenom anksioznosti u pogledu sopstvene ličnosti i izlaganja drugima. Nije li onda naša ljubomora i često pomalo paranoidna obrada realnosti, zapravo signal da se bavimo sobom i sopstvenom vezom? S druge strane, Fejsbuk naravno može biti korišćen i u svrhe varanja partnera (kao i svaki servis uostalom),  samo varanje nećemo sprečiti time što ćemo opsesivno nadizirati kadaje naš partner aktivan, programirati u glavi njegov dan ili gledati da li lajkuje nešto svojim prijateljim/ prijateljicama. Istina je ako partner želi da vas prevari, svakako će naći način i onda same razloge prevare treba analizirati (o čemu sam već pisala ).

Psihološka razmišljanja na ovu temu ukazuju koliko nam je zapravo bitna intimnost, bliskost u emocionalnim odnosima važna i na neki način ima funkciju zaštite, odnosno, koliko je pre svega važno imati poverenja u sebe, pa onda i druge.