Kako biti srećan-socijalna očekivanja i drugi demoni

Sreća je u hrabrosti da živiš, šta god se dešavalo oko tebe.

Najtraženiji kurs na Jejl Univerzitetu je kurs o tome kako biti srećan. Kada ljude pitate kako bi voleli da se osećaju, većina odgovara da bi voleli da budu srećni. Na reklamama na televiziji prikazuju se uvek srećni korisnici nekog proizvoda. Sreća, kao i seks, se sve više eksploatišu i socijalno povezuju sa različitim materijalnim dobrima i kao takvi nameću kao izvestan standard. Treba biti srećan kada se diplomira, treba biti srećan za Novu godinu itd. Treba uvek biti srećan, a ako nismo, to je već alarmantno i počinjemo često da se pitamo šta sa nama nije u redu. Zašto ja ne mogu da budem sada srećan?  Kao društvo, stavljamo se u jedan svojevrstan kalup da sledeći određene principe, dostižemo i srećno stanje. Ipak da li je uvek tako?

Velika stvar koju zaboravljamo u današnjoj kulturi sloboda (mada više nekada deluje kao kultura prividne slobode) jeste da sledimo svoj sopstveni individualni sat ličnih potreba. Veliki broj ljudi je pod socijalnim pritiskom koji je često suptilno utisnut u nas (putem slika, reklama, statusa na socijalnim mrežama) počinje da sumnja u sebe i svoja razmišljanja. Na primer, mnoge majke kada se deca rode nemaju razvijenu tu čuvenu majčinsku ljubav i instinkt, već se on u punoj snazi javi par meseci, ili čak i godinu dana posle. Puno žena krivi sebe, neke čak i u ovom ranjivom periodu razviju i depresivne simptome, jer odmah ne oseća neopisivu sreću i radost kada vidi svoje dete, o kojoj se toliko priča i govori. Kultura lažnih osmeha i selfija sa mreža stvara jedno neprirodno očekivanje kod ljudi da se sreća mora stalno osećati, da život uvek mora biti zanimljiv i otežava prilagođavanje u realnosti. Ako svakoga dana gledamo brdo srećnih lica, ako svakoga dana gledamo brdo profila ekstremnih sportista, putovanja, navikavamo sebe da upoređujemo svoj život sa životima drugih, a to je već put u nisko samopouzdanje (izuzima slučajeve gde nas to motiviše da svoj život unapređujemo, ali u većini onoga što primećeujem kod ljudi je sasvim suprotno). Drugo, zanemarujemo činjenicu da naše raspoloženje prirodno fluktuira i da su oscilacije raspoloženja, kao i uostalom svih fizioloških parametara u određenim granicama, normalne. Kada ovo ne prihvatamo, javlja se depresivnost, sumnja u sebe, razmišljanja o drugima i tuđim životima, umesto okretanje sopstvenom životu i osluškivanje sebe.

Često ljudi očekuju sreću kao  jednu dostizanje nekog velikog ogromnog cilja i onda kada to urade, daju sebi dozvolu da budu srećni ili misle da će to samo po sebi učiniti da se osećaju srećnijima. Onda rade na tim ciljevima i samo to imaju pred očima, zaboravljajući u međuvremenu da žive. Na primer, viđala sam klijente koji godinama posvećeno rade na doktoratu i sve zarad toga zapostavljaju. Nemaju vremena za porodicu, ne teže stabilnim emocionalnim odnosima, sebi uskraćuju zadovoljstva  i na kraju kada ostvare svoj veliki cilj, osećaju se prazno, razočarano i sa propuštenim prilikama. Ili klijenti kojima je sreća u tome da imaju partnera, pa onda sve podređuju tome da ga pronađu, a kada ga pronađu i prođe faza medenog meseca, onda im se javlja tiha depresivnost.  Ili klijenti koji su se udali ili oženili jer je bilo vreme, ne razmišljajući pri tom da li je to ono što žele u tom momentu. Zašto se ovo dešava?  Dešava se zato što sve ”karte” stavimo na jednu socijalnu ulogu i samo to vidimo kao svoju misiju do smisla ili životne sreće. U međuvremenu zaboravljamo da treba da živimo između dostizanja tih ciljeva, kao i da sreća kao takva, nije ni u jednoj piluli, niti osobi, već u onome kako mi doživljavamo nešto. A to zavisi od toga i kako smo sebe vremenom instruirali na to doživljavanje. Ako smo sebe lišavali mnogih zadovoljstava, nismo poštovali svoje potrebe prilikom dolaska do jednog velikog cilja, nismo razmišljali o onome što nam zaista treba, brinuli o sebi i balansu koji imamo u životu,  na taj cilj često dolazimo iscrpljeni, sa identitetskom i egzistencijalnom krizom, neretko i depresijom.

Određene studije ukazuju na povezanost materijalnog stanja i subjektivnog osećanja sreće. Iako određena količina novca jeste potrebna da bismo zadovoljili svoje osnovne potrebe i da bismo tako mogli da stremimo kao samoaktualizaciji, ipak se pokazalo da nije nužan uslov. Za to imamo mnogobrojne primere, kako slava, i novac kao takav, ne usrećuju ljude i primere ljudi koji sa malo novca mogu da osete radost života.

Neke druge studije su pokazale koliki je značaj praktikovanja zahvalnosti u subjektivnom osećanju blagostanja i uopšte poboljšanju mentalnog zdravlja. Znam da svima vama ovo zvuči kao kliše, ali pronalazak tri stvari u toku dana zbog kojih smo zahvalni u roku od 15 do 30 dana, čini da se naš mozak prebaci na primećivanje manjih zadovoljstava i na to da ”naučimo” zadovoljstvu na jedan drugačiji način. Ovu tehniku (kao i mnogobrojne koje preporučujem u svom radu) sam isprobala i na sebi i mogu da kažem da je delotvorna. Drugačije počinjete da posmatrate svet i stvari oko sebe i što je najvažnije vežbate se posmatranju, kako sebe tako i drugih. Idealno bi bilo to sve zapisati negde i pratiti sebe. Svako ko je bio moj klijent, zna koliko insistiram na metodi dnevnika i smatram je višestruko korisnom, ali o tome drugi put.

Drugi ”recept za sreću” , a povezan je sa prethodnim, jeste osluškivati svoje potrebe i i živeti u skladu sa njima, dakle ne manipulisati sopstvenim željama. Ukoliko ne manipulišete sebe, postajte hrabriji I kod sebe podižete toleranciju na frustraciju, a samim tim I ojačavate sopstveno samopouzdanje.  Najbanalniji primer manipulacije sobom jeste kada podešavate svoje postupke ili reči prema onome šta bi neko drugi mogao da uradi, a ne razmišljate šta se vama radi. Naravno ovo ne znači da smo sebični i da nikada nećemo načiniti neki kompromis, već znači da poštujemo sebe i volimo sebe. A bez ljubavi prema sebi nema ni prave ljubavi prema drugom i sa drugima. Kroz posmatranje sebe i drugih, možemo izbalansirati bolje svoj život i naučiti stvarnu vrednost nekih odnosa, stvari oko nas I života.