Ars longa, vita brevis ili: Zašto je teško biti muzičar?

Obožavam muziku i zaista se vodim onom Ničeovom tvrdnjom da bi svet bez muzike bio izgubljen i jedna velika praznina. Međutim, svetsku muzičku scenu je zahvatio neki crni talas i u poslednje dve godine smo izgubili mnogo kvalitetnih ljudi. Neki su preminuli usled starosti, a neki su izvršili samoubistvo na vrhuncu svoje karijere. I to nisu usamljeni slučajevi, ako se osvrnemo u istoriju muzike i uopšte umetnosti,  videćemo još mnogo fantastičnih umetnika koji su na vrhuncu slave i veoma mladi završili tragično svoj život. Međutim, o ovim smrtima se često priča u medijima, ali i u stvarnom životu ako se osvrnemo imamo mnogo kvalitetnih ljudi koji su živote završili na ovaj način, a ”imali su sve”.

Zašto se to baš na taj način i tako dešava?

Ljudi su depresivni. Depresija je se nalazi u top 5 bolesti na listi Svetske Zdravstvene organizacije sa tendencijom porasta. Postoje određeni biološki korelati, ali mnogi oblici depresije su nastali tokom života usled određenog načina odrastanja, povreda koja su nam se desile tokom detinjstva i koje su se samo prolongirale kroz tinejdžerski život. Kao deca imamo određene emocionalne potrebe koje težimo da zadovoljimo, to su potrebe za ljubavlju, za pripadanjem, uvažavanjem našeg bića, pola i osećanja. U nekom trenutku, naši roditelji nekad ne uspeju da odgovore na ove potrebe (nenamerno uglavnom) i dolazi do nečega što se naziva povreda iz detinjstva. Često dolazi putem poređenja sa drugima, zahtevanja da budemo perfekcionisti, ćutanja i neobjašnjavanja postupaka, okrivljavanja…gde se formira negativna slika sebe koja se nastavlja kroz školovanje. Ovakve osobe najčešće imaju uverenja da niko neće zadovoljiti njihove emocionalne potrebe i osećaju se da ne pripadaju nigde, da su čudaci, da su različiti i da sa njima nešto nije suštinski u redu. Zatvaranje u sebe i pomalo odaljavanje od sveta, utiče na traženje utehe, na različite načine, kroz seks, narkotike i/ili umetnost. Mladom čoveku umetnost dođe kao neka vrsta bunta da izrazi sebe i načina života, preživljavanja i svega onoga što ne može u ovom realnom, stvarnom svetu. Idući tako kroz život mnogi i uđu u muzički svet, a da su već razvili neku vrstu psiholoških teškoća, kao što je anksioznost, panika, sklonost pesimizmu i depresivnom pogledu na svet, psihosmatske tegobe i sl.

Ne znam da li je Momo Kapor ili neki drugi pisac  jednom rekao: ”Umetnici se najčešće rađaju iz nedostatka ljubavi. Celoga života, mi, umetnici, želimo da samo budemo voljeni i govorimo volite me”. Mnogi se zapravo bave umetnošću da bi ispunili taj poriv da budu prihvaćeni,voljeni, kako bi se osećali dobro i znali da vrede. Međutim, ako želite da zadovoljite tolike ljude, to često vodi u to da se osećate depresivno, mrzovoljno, slomljeno ili razočarano-čim napustite stejdž ili odete kući u svoj svet. U svemu ovome je teško i da oformite jedan zdrav odnos i budete zaista voljeni zbog onoga što ste vi, jer malo njih u stvari u vama vidi vas, već postajte ono što radite, a to je umetnost. U tim trenucima, kriza identiteta je jaka. U  nekom trenutku dođete do svog vrhunca, osvojite neka tržišta i postanete popularni, a od vas se i dalje očekuje da ostanete na nivou i produkujete. Počinjete da osećate pritisak i težinu slave, anonimnosti. Od vas se očekuje da budete neko, ko je drugačiji od drugih i da to non stop dokazujete. Kao što vas nekada nisu videli kao deo mase, sada vas takođe ne vide kao deo mase, a plus imaju i očekivanja. To sve stvara jednu podložnu atmosferu da utehu tražite na nekim drugim mestima, koja vas zapravo vuku sve više na dno, iz koga nažalost nekada nema puta nazad.

Istraživanja ukazuju da je profesija muzičara jedna od najstresnijih profesija, pre svega jer se uvek nalazite u stalnom pritisku da postižete, da stvarate, a istovremeno se brinete o različitim tehničkim stvarima, odnosno, težite da se održite na površini, sa radnim vremenom koje nije suštinski prilagođeno čoveku, uz veliki umor, icrpljenost, energetsko pražnjenje i nemogućnost da planriate vreme niti vašu budućnost. Takođe, stalna borba za priznanjem i često njegov nedostatak vas uvodi u stanje depresivnosti i očajanja i na neki način održava.

Perfekcionizam kod muzičara je izražen čak deset puta više nego kod prosečne populacije,upravo iz te želje da se bude voljen i da se popravi onaj deo sebe koji je ranjen i povređen.

Korišćenje droga u svetu umetnika je takođe jedan deo životnog stila i načina kako da se iznesu neki pritisci,a toliko dugo je prisutno da više ne znamo šta je starije. Neki koriste da bi imali uspešan koncert, a neki da bi smirili tenziju nakon. Ipak činjenica da uzimamo nešto sa strane da bismo navodno došli sebi, govori samo o tome koliko je teško stvarati i imati svoje JA iza koga možeš da staneš bez straha i duboko udahneš. Veliki zadatak ovog života jeste stati iza sebe, odlučno i biti ono što jesi, čak po cenu da ne budeš obožavan, da si dobro sa tim što jesi.

Na ovaj svet smo došli bez naše volje, dakle poklonjeno nam je postojanje. Verovatno ne bez razloga. Postoji misija za svakog od nas, a nekada je za njeno održavanje potrebno da budemo i na nekim tamnim mestima svoje duše i svog uma. Ali nemojte ostati tamo. Tama je nekad fascinantna i moćna, ali vrlo ograničena i za uzvrat mora da uzme nešto. Nemojte to biti vi.