Današnji mediji preplavljeni su time da treba da budemo nasmejani, pozitivni i da gledamo život sa vedrije strane. Kao da nekako živimo u vremenu gde se na nas vrši pritisak da budemo u pozitivnim emocijama, jer su negativne loše po nas. Često kada mi klijenti dođu na seansu, bivaju iznenađeni kada dobiju informaciju da je osećanje tuge npr. poželjno u datoj životnoj situaciji i da deluje adaptaciono. Ne možemo raditi da naša tuga nestane, ali može da radimo da shvatite njen značaj, prihvatite je, iz jednog jednsotavnog razloga-zdravo je da je imate! Slično je i sa osećanjem olakšavajuće anksioznosti u situacijama javnog nastupa, osećanjima kajanja i td. U psihologiji to nazivamo zdravim emocijama, odnosno, emocijama čija je funkcija da adaptiraju naš psihološki aparat na datu životnu situaciju i pomognu nam da integrišemo neki događaj u naše životno iskustvo. U daljem tekstu baviću se nekim emocijama i stanjima koja se javljaju i porukom koju mogu slati našoj ličnosti.
Ljutnja
Ljutnja može predstavljati suštinsko nezadovoljstvo određenim segmentima našeg života i/ili našom pozicijom prema određenim segmentima života. Ljutnja se obično javlja onda kada smatramo da su neke naše lične granice narušene i kada smatramo da bi ponašanje drugih ili ono što nam sam život daje trebalo da bude drugačije, mnogo više u našu korist. Zašto je zdravo osećati i iskazati ljutnju ka drugome? Pre svega, iskazivanje naših emocijama i mišljenja koje i mogu biti u susprotnosti sa emocijama i mišljenjima drugih, pomeramo se iz pasivne ka aktivnoj poziciji ličnosti i na taj način šanse da promenimo zaista nešto čime smo nezadovoljni se povećavaju. Takođe, stavljamo do znanja drugima gde su naše granice, a situacije u kojima smo ljuti mogu biti i okidač da razmislimo zašto su neke granice tu gde jesu, kao i da se preispitamo o našim uverenjima koja su vezana za druge ljude, sebe i život. Jednom rečju, ljutnja predstavlja izazov za istraživanje sebe. Sledeći i ne manje važan razlog važnosti izskazivanja ljutnje, jeste i emocionalno oslobađanje (katarza) i omogućavanje da naša psihička energija nađe svoj put. Nagomilana ljutnja vodi do pasivne pozicije, uslovljava nastanak psihosomatskih problema kao i ispada besa, koji mogu biti pogubni po našu ličnost, reputaciju i uopšte ponašanje dostojno čoveka.
Osećanje izgubljenosti
Osećanje izgubljenosti u psihologiji ne postoji kao takvo, već predstavlja odraz našeg opažanja da smo na pogrešnom životnom putu ili da ne znamo cilj i svrsishodnost našeg postojanja. Zbog toga bismo ga pre mogli nazvati stanjem. Ovo stanje se obično javlja kada nemamo jasan cilj, viziju životnog puta ili kada nam se ono što smo postavili u našim glavama čini neprivlačno, ili kada je velika razlika između onoga što možemo sada da ostvarimo i onoga što imamo na umu. Obično uz ovo stanje, dolazi i do krize identiteta, odnosno, osoba više ne zna jasno ko je, zašto je tu gde jeste i oseća se najčešće bespomoćno i beznadežno po pitanju da će ikada povratiti sama sebe. Iako nam u ovim trenucima sve deluje prilično maglovito, stanje izgubljenosti je obično tu da nas podseti ponovo na važnost nas samih, naših potreba, kao i na važnost traganja za odgovorom na suštinska pitanja. Boravak u stanju izgubljenosti ponekad može da nas navede da otkrijemo neke nove delove sebe ili nove puteve koji nam mogu biti privlačni. Setimo se samo da smo se svi nekada u životu izgubili u nekom gradu ili nekoj ulici. I da…u početku smo bili uplašeni, anksiozni, ali na kraju bismo prihvatili to stanje, tražili put, ali bi u velikom broju slučajeva nabasali na neke veoma zanimljive stvari, upoznali neke nove ljude, sreli stare poznanike i na kraju izašli onde gde smo želeli, obogaćeni nekim novim iskustvima i saznanjima. Ono što volim da kažem svojim klijentima jeste: ‘’Svako se snađe, samo je pitanje vremena, a velike životne stvari, zahtevaju vreme. Probajte da pronađete smisao samo putovanja, a ne destinacije’’.
Osećanje usamljenosti
Biti usamljen mnogi od nas doživljavaju kao negativno stanje. Međutim, to može biti i jedno iskustvo koje nam otvara oči, odnosno, iskustvo koje nam omogućava da uronimo u sebe i zaista vidimo ko su ljudi koje želimo da imamo u svom životu, koje potrebe nam ti ljudi zadovoljavaju, a koje potrebe mi njima zadovoljavamo, kao i da razmislimo šta zaista želimo i kakve socijalne interakcije sa ljudima želimo. Ovo je prilika da otkrijemo sami sebe, da otkrijemo svoje centre zadovoljstva i da naučimo da budemo dobro sa sobom. Preduslov dobrog funkcionisanja svih ljudskih relacija jeste da budemo dobro sami sa sobom, da možemo da funkcionišemo i sami, kao i da možemo da ostanemo stabilni i sami iako su događaji oko nas negativni i nepovoljni. Ako osećate potrebu da budete sami, budite. Poštujte dovoljno ovu svoju potrebu i imajte na umu da je ponekad ovo najzdraviji način našeg funkcionisanja.
Osećanje nepripadanja
Ne ukalapati se u postojeći socijalni milje, ponekad može biti vrlo stresno i bolno, naročito ako smo u srednjoj školi. Međutim, ovo može ukazivati da je potrebno da revidiramo neke svoje stavove i pridodamo neke nove osobine, uloge našem identitetu, ali može ukazivati na jednu sposobnost inovacije i liderstva. Može ukazivati da ovom svetu imamo da ponudimo nešto novo i da stoga s početka nećemo biti odmah prihvaćeni u svom okruženju. Odnosno, ovo stanje nas suptilno gura na promenu i sticanje novih socijalnih kontakata, kako bismo našli istomišljenike. Ovo stanje nas vodi da istupimo iz zone komfora i da se dalje razvijamo i rastemo.
Niko od nas ne želi bol, ne želi neprijatnost. Ipak, koliko god je izbegavali neizbežna je ako želimo da spoznamo sebe i da se razvijamo. Ono što smo stekli ličnim naporima, ostaje kao najvrednija lekcija u našem sećanju i utisnuta u našu memoriju kao podsetnik na ono što smo bili, što ćemo biti, na granice koje smo postavili ili na granice koje treba da srušimo. U svemu tome, važno je spoznati sebe i izražavati svoja osećanja, kao i razumeti šta i zašto osećamo…