Enjoy the silence ili:  Zašto Ćutanje (ni) je zlato?

Ne znam da li odrastanjem ili gledanjem suviše filmova koji imaju srećne krajeve ili čitanjem bajki, odrastemo verujući da je život fer. Da onoliko koliko damo, nužno se i vrati i to baš u tom poslu i baš u toj vezi.  Potrebno je samo da uložimo i vratiće nam se.  Ne treba ništa da potražimo ili da kažemo šta nam smeta. Pomalo kockarska premisa, samo što se često kockamo sa svojim emocijama.  A sa emocijama i željama, ne valja se kockati. U tom kockanju, često se osećamo izgubljenima, i ako sebe nikada ne možemo izgubiti, možemo izgubiti neko vreme i otežati svoj životni put. Neko bi rekao, pa šta, sve je za čoveka, tako je moralo, ko zna zašto je to dobro…Lično sam stava da se naknadno ne treba kajati, jer vi ste nešto uradili tada jer ste to u tom trenutku želeli i verovatno vas niko ne bi mogao ubediti u suprotno. Jednom rečju, morali ste proći neke puteve i odlično je što su se desili. U suprotnom, ne biste doznali neke delove sebe i ne biste spoznali zašto je važno imati granice u odnosima i zašto nam se ne vraća uvek sve odmah kada to i pošaljemo drugoj osobi.

Pre izvesnog vremena, moja klijentkinja se zajedno sa mužem  pitala zašto je prevarena.  Uz njihovu dozvolu, pokušaću da prenesem njihove  uvide do kojih su došli sedeći ispred mene. Uspešna je žena, koja je na pragu 40ih i prevarena je. Za nju je to bio šok, jer je to bio brak u koji je ulagala godinama i želela je da opstane. Problemi su počeli onda je partner ostao bez posla, a ona je radila naporno da bi mogla da pokrije sve zajedničke troškove. Muž je osećao preveliki pritisak, da mora da održi svoju mušku ulogu. Ona je radila stalno i osećala se kao da je on prezire, dok je on samo reflektovao sopstvenu nemoć i nezadovoljstvo, osećajući se nepotrebno po njegovim rečima. Ona izveštava da  nije stizala da bude srećna , trčeći od jednog do drugog posla. Analizom saznajemo da je ona uvek bila na raspolaganju, da često nije poštovala svoje granice i da se često zapravo osećala ”jadnom” i težila da udovoljava, da se žrtvuje i da ulaže u sve…Umesto zahvalnosti , kaže da je dobila prevaru, za koju ni on ne zna istinske razloge. Bilo je potrebno preseći jednostavno taj negativni krug i prilike su se namestile…S jedne strane dosada i nezadovoljstvo,  s druge strane nepoštovanje sebe i preveliko žrtvovanje. Dobitna kombinacija za raspad jednog odnosa.

Sa obe strane u ovom odnosu, vidimo da zapravo postoji nedostatak samopouzdanja i baziranje sopstvene vrednosti na nečemu spolja. Neverovatno ali samopouzdanje i možda preciznije rečeno vera u sebe da možeš, da si dovoljno dobar da uspeš i da budeš voljen, da možeš biti voljen, je upravo ta koja dovodi do toga da gradimo uspešne odnose ili da bar, prepoznamo da vreme toksične znake istih i reagujemo.  Nedostatak vere u sebe, vodi do toga da hronično udovoljavamo drugoj strani, da lebdimo oko nje ili njega u stalnom strahu da ne budemo ostavljeni (jer je onda to podsvesno dokaz da ne zaslužujemo ljubav ili da nešto suštinski sa nama nije u redu) i onda popuštamo pred nečim što nam očigledno ne odgovara. Ali ćutimo. Pretvaramo se u žrtvu i iz najboljih namera naš život se pretvara umesto u raj u kome uživamo, u pakao gde druga strana bespoštedno uzima. Nije uvek preko puta nas jedna narcistička svojevoljna struktura. Može biti, ali u svakom odnosu, dokle vi dajete, do tad će neko i uzimati. Vi ćete pokušavati da dajete misleći da čim neko uzima, tako treba i da će taj neko da vam govori hvala, ali ne uzimate u obzir da time kreirate jednu izuzetno predvidivu situaciju, koja postaje monotona i u kojoj je potrebno nešto novo da bi pokrenulo neki odnos.U ovom slučaju, ali i mnogim drugim, to je bilo uvođenje treće osobe, koja je najčešće suprotna od one koju smo prevarili. I ona za trenutak ”leči” naš ego..odnosno, kod ovog muža omogućava mu da povrati balans u svoju vrednost…jer je njegova vrednost zasnovana na tome da li je uspešan na poslu. Ali on o svojoj frustraciji dok traje ćuti. I tako…ćutanje je zlato koje je odvelo u blato.

U mnogim porodicama postoji kodeks ćutanja. O lošim stvarima se ne priča. U našim glavama ćutimo iz sramote, iz uverenja da nas drugi neće razumeti, dovoljno poštovati, da tako treba…plašimo se da se da budemo intimni u nekom psihološkom smislu sa osobom koju smo odabrali. I onda zadržavamo one pogrešne delove za sebe (jer se tiču našeg odnosa) i ne dajemo na videlo…druga strana to isto uradi i dovoljan je jedan pogrešan potez koji na kraju povuče mnogo drugih i nekad dođe do posledica velikih razmera. Nekada nažalost nema druge šanse i toga treba da budemo svesni.

Ćutimo jer se u suštini plašimo sebe, a nekad i znamo duboko u sebi ishod, ali se plašimo da stanemo iza njega. Plašimo se da vidimo šta stoji iza i da ne pokrenemo lavinu. Dok ćutiš, siguran si. A ja bih rekla, dok ćutiš, toneš sve dublje. Sam odredi, gde ćeš se zaustaviti.  Ćutnja je dobra, nekada, ali kao odraz hrabrosti, a ne straha od života i sebe.

Život je oko vas. Osvrnite se. Skinite masku. Budite jednom i ostavljeni. Probajte da li će se to baš uvek tako desiti. Kažite šta vam smeta. Budite fer prema sebi. Često je realnost projekcija onoga iznutra. Kako život da bude fer prema vama, ako vi niste dosledni prema sebi?