S obzirom da su ljubavne veze jedni od najintenzivnijih i najinitimnijih relacija u koje ulazimo tokom života i gde se pokazuje šta jesmo, a šta nismo, odlučila sam da predstavim seriju tekstova u konceptu KLJUČ. Ključ je simbol otvaranja, najčešće vrata, a vrata koja otvaramo mogu biti vrata nečeg dobrog, prijatnog, isceljujućeg i poželjnog po nas, ali i vrata (samo)destruktivnog, mračnog, zavodljivog… Ne otvarate baš ta vrata sasvim slučajno. Vaš partner je neka vrsta vašeg ogledala i onoga što vi jeste, vaš opozit bez koga ne biste saznali vašu suštinu. Predstaviću neka naša viđenja sebe (na osnovu svoje psihološke prakse, znanja i istraživanja u psihologiji) i to kako se ona ogledaju u našim izborima. Ključ je u tvojoj ruci, koja vrata ćeš otključati i zašto?
Ključ 1. Bezvrednost (UZROCI I PROMENE)
U prethodnom tekstu sam govorila o tome kako naša percepcija bezvrednosti utiče na to kako formiramo neki odnos i kako ga dalje održavamo. U ovom tekstu posvetiću se tome kako je nastala bezvrednost i koji je ključ budućnosti, odnosno, koji je ključ promene.
Opažanje sebe kao bezvredne osobe ne dolazi sa našim rođenjem. U trenutku rođenja svi smo isti i svi jednako vredimo. Zapravo, jednako vredimo i tokom kasnijeg života, samo što nam naš razum i životne okolnosti ne idu u prilog. Kada biste spojili svu decu na jednom mestu, bez obzira na boju kože, rasu, religijsku pripadnost, socijalnu klasu i sve ono po čemu se navodno delimo u ovom životu, bez prethodnih instruiranja, uočili biste da je prirodni ljudski instinkt ostvarivanje konakta i prilaska drugome, i to se odvija na jednom možda primitivnom nivou, po principu prijatnosti. Ovaj nivo možda jeste primitivan, ali je ono po čemu bi i trebali da se delimo, ako uopšte i želimo da pravimo kategorije…Jednostavno, slične energije ili preciznije rečeno temperamenti će se približavati , a oni nekompatibilni neće zajedno opstajati. Ipak, kao što sam spomenula, naš razum često ne radi u korist nas, pa često vrednost pobrkamo sa ulogom koju neko zauzima u društvu, pa pomislimo da je zbog toga što je npr. ugledni profesor, vredniji od nas. Svi smo vredni, ali neko može imati višu poziciju, važniju socijalnu ulogu nego mi, ili može imati više moći, ali u pogledu toga ko smo pred ovim univerzumom, svi smo zapravo isti. Unutrašnju slobodu i ono što mi jesmo ne treba da bude bojimo time koji posao u životu obavljamo i šta sve možemo sebi da priuštimo.
Neki ljudi odrastu sa dobrim uzorima koji uspeju da im prenesu ovu poruku, što implicira da se osećanje lične vrednosti gradi duži vremenski period. Ukoliko čitate ovaj tekst jer se prepoznajte kao neko ko ima ovu teškoću, koja se najčešće uoči u okviru niskog samopouzdanja, morate znati da samopouzdanje treba da gradite sistematski i da stvaranje osećanja lične vrednosti i samopoštovanja ne ide preko noći. Važno je da imate strpljenja za sebe i da sebi sistematski dajete potkrepljenja nove životne filozofije. Do razvoja osećanja bezvrednosti najčešće dolazi usled neke od sledećih situacija (druga manje česta opcija jeste usled izuzetno disfunkcionalne veze) :
- U vašoj porodici je postojao neko ko je bio izrazito kritički nastrojen, stavljao pred vas zahteve ili vas je i kažnajvao. Iznova i iznova ste bili kritikovani zbog različitih stvari: izgleda, postignuća, onoga što govorite, zbog vašeg ponašanja, zbog toga kako izaražavate osećanja i slično.
- Dobijali ste poruku od roditelja, odrastali ste sa stalnim osećanjem da ste razočarali nekogaod njih. Vi niste ono što su oni želeli da budete, prosto ste promašaj.
- Često ste bili odbacivani i osećali ste se nevoljeno od strane jednog ili oba roditelja. Dovoljno je i da ste bili ignorisani, što je takođe moglo da uslovi osećaj nevoljenosti i percepciju manje vrednosti.
- Imali ste iskustva seksualnog, fizičkog ili psihičkog zlostavljanja od strane člana porodice
- Bili ste ”dežurni krivac ” za sve što pođe po zlu, ”jastuče za igle” na kome se iskaljuju frustracije
- Često ste dobijali poruku da niste dovoljno dobri, da niste ni za šta, da ste loši, i čak otvoreno su vam govorili da ne vredite.
- Često su vas poredili sa drugima, ističući vaše nedostatke ili ono što vi u odnosu na druge ne možete (braća, sestre, rođaci, komšijska deca)i /ili su otvoreno preferirali drugu decu.
- Jedan od roditelja je napustio porodicu, a vi ste krivili sebe povodom toga.
Usled ovoga razvija se bezvrednost koja predstavlja praktično globalno osećanje, koje se širi na različite sfere…Ako me roditelji nisu prihvatili i voleli, pa kako će bilo ko drugi. Ovo osećanje istrajava dugo godina i praktično smo jednim delom naše psihe zakočeni na tom ranom stupnju razvoja, dok drugim delom odrastamo…Dakle, potrebno je izbalansirati ova dva dela, tj. odluku i osećanje koje smo imali kao dete ostaviti zaista u prošlosti i ”ispisati” novi program jer sada više nismo deca, tj. uključiti racionalni deo ličnosti.
Prvi deo svake promene i nalaženje ključa budućnosti jeste prepoznavanje onoga što radimo i prepoznavanje otkuda to tu. Zašto je ovo važno? Pre svega, važno je jer kroz prepoznavanje počinjemo intenzivnije da se sećamo i možemo da dođemo u kontakt sa našim osećanjima koje smo imali kao deca. Ko nam je davao i kakve poruke? Čega se sećate kada pomislite na detinjstvo? Koja je to scena i kakvo je to osećanje? Ljudi se ceo život sećaju nekih scena, koje možda nisu kao događaji važne, ali su emocionalno važne za naš psihički razvoj. Zatvorite oči i počnite da se prisećate (ali ne sa ciljem da nekoga okrivljujete i ništa ne radite povodom toga što ste otkrili). Ukoliko imate poteškoće, pokušajte da identifikujete šta sada u vašem životu okida da se osećate bezvredno i pokušajte to da povežete sa vašim detinjstvom.
Pronalazak okidača je ujedno i drugi korak. Treći korak je identifikovati da li izbegavate suočavanje sa sobom i na koji način. Da li se bunite, izbegavate otvoreno, konzumirate neke supstance kako biste izbegli samog sebe? Time zapravo samo pravite dodatnu barijeru i da biste izgradili svoje samopouzdanje, morate biti spremni da određeni stepen neprijatnosti i fazu u kojoj nećete moći koristiti te nefunkcionalne ”kečeve iz rukava”.
Sledeći korak bi se sastojao u izlistavanju toga kako vidite sebe i koliko su te tvrdnje koje imate o sebi zaista racionalne…koliko zaista nešto što vidite kod sebe kao nedostatak ili defekt jeste zaista to, a koliko nije? Da li na nečemu možete da poradite i na koji način?
Finalni korak jeste prepoznavanje sopstvenog obrasca prilikom biranja partnera i ostanak sa partnerima koji nas tretiraju sa poštovanjem, a ne sa dozom kriticizma i tako ponovno povređivanje sebe i igranje u začaranom krugu. Odnosno, upotreba pravog ključa u pravo vreme.
Naravno ovo je ukratko i plan jednog terapijskog procesa ovog problema, ali pre odlaska kod nekoga stručnog, možete i sami porazmisliti o sebi i svojim izborima. Sve je poželjno preispitati, pa i naše izbore i našu ličnost. Put u nepoznato može biti i put u sebe, ali kada upoznate sebe upoznaćete i mir.