U savremenom društvu u kome živimo, gde se sve dešava izuzetno brzo i gde neke tradicionalne institucije, kao što je institucija braka postaju sve manje popularne, a monogamija gotovo utopijska priča, pitanje vernosti i prevara u emotivnim odnosima postaje nešto što se sve više pojavljuje u psihološkim susretima. Šta je vernost? Šta je prevara? Sem ovih, pojavljuje se za mene lično, možda kao i stručnjaka ali i čoveka nekako najbolnije i najporaznije pitanje, a to je : “Vredi li biti veran?” Ovo pitanje postaje odraz kranje rezigniranosti i razočaranosti osobe u emotivne odnose, usled negativnih iskustava koje je proživela ili usled negativnih obrazaca o sebi, svetu i drugima. Međutim, ovde ne mogu, a da ne spomenem da izvestan uticaj ima i sveopšti kulturološki trend koji vlada u svetu i elemente tranzicione kulture na našem podneblju. Trend koji vlada kao da se može opisati u krilatici “živi opušteno, ne vezuj se previše, iskoristi život, jer jednom se živi”. Iako se slažem da se jednom živi (bar u ovom ljudskom obličju, šta god bila naša religijska ili spiritualna uverenja), mislim ipak da u našem životu ipak trebaju da postoje odluke i izbori za koje znamo zašto smo ih doneli i koja im je svrha, a ne da prilično impulsivno jurimo za svakom prilikom koja nas zadesi. Znati zašto nešto činimo, poznavati sadržaj svojih sopstvenih koncepata je nešto što umnogome može da nam da odgovor na pitanja zašto biti veran i šta je uopšte prevara.
Poznavaocima Frojdovog lika i dela, verovatno je poznata njegova rečenica u kojoj govori da je svaki seksualni čin, zapravo čin u kome učestvuju četiri osobe. Svako od partnera može imati svoju sopstvenu seksualnu fantaziju, koja vrlo često nema veze sa osobom sa kojom imaju seks. Zvuči prilično zastrašujuće. Međutim, istraživanja, kao i psihološka praksa, pokazuju da skoro trećina ispitivanih osoba zamišlja nekog drugog. Da li je to onda prevara?
Kada kažemo da nas je partner prevario, obično mislimo na seksualnu prevaru. I zaista dolazili su mi klijenti koji su govorili da nikada nisu prevarili svog partnera-ku sa nekim drugim, ali da održavaju veoma blizak emotivni odnos sa nekim sa “strane”, dopisujući se na fejsbuku ili razgovarajući najčešće na poslu. Neki čak i dok imaju seks sa svojim partnerima, zamišljaju te osobe sa kojima imaju blizak odnos. Ipak, u realnosti taj se odnos često ne realizuje u fizičkom smislu ili se realizuje nakon dosta dugo vremena. Svojevremeno jedan moj klijent je izjavio da samo kada zamišlja svoju mlađu koleginicu sa posla, može da vodi ljubav sa svojom ženom, koju voli. Ali koleginica sa posla nekako uvek tu ‘’upada’’. Rad sa njim je išao u pravcu osvešćivanja emocija ka svojoj ženi i u pravcu razgraničavanja šta je ljubav, a šta želja za ljubavlju, obaveza, odnos između ljubavi i privlačnosti. Na pitanje: “ Da li mislite da ja varam svoju ženu?”, odgovorila sam mu da postoje različite vrste prevare.
Gledište koje zastupam i pokušavam da osvestim u radu sa klijentima, a koje se poklapa sa savremenim psihološkim teorijama (dr Lasterman) ukazuje na postojanje tri tipa prevare: prevashodno seksualne, prevashodno emocionalne /bez fizičkog kontakta) i kombinovane /sa fizičkim emocionalnim vezivanjem). Dakle, mnogo ljudi zapravo vara. Uh! Verujem da se sa ovakvom istinom nije lako suočiti, sa koje god strane bili. Ipak, ljudi smo, pogrešivi smo i ne možemo uvek znati kako da se postavimo na racionalan način u svakoj situaciji. No, nameće se logično pitanje : “Zašto varamo?” Neki će to raditi da bi ispitali izdržljivost vlasite veze i ispitali da li sa strane mogu pronaći bolji seks, razgovor, druženje i td. Drugi pokušavaju da činom prevare umanje strah od psihološke bliskosti i od toga da ih potencijalno superiorni partner jednostavno ne “proguta”, izdominira. Treći se svete partneru, dok nekim drugima prevara dobro dođe jer predstavlja odskočnu dasku i savršen izgovor za izlazak iz veze ili braka, jer pod drugim usovima ne bi mogli partneru da saopšte da odlaze I da ne mogu da budu više u vezi. Varati možemo i jer ponovno odigravamo nesvesnu identifikaciju sa roditeljma, koji su možda sami počinili prevaru ili se na maničan način braniti od ogromnog osećanja depresije i praznine, kao i napadati sebe kroz potencijalno sabotiranje stabilne veze, kao vrsta određenog skripta koji nosimo. Naravno,razloga je još mnogo, ovo su samo neki od najčešćih.
Kao što vidimo, stvari nisu baš tako jednoznačne i zahtevaju intenzivan rad na sebi: Pre nego što osudimo partnera jer je spavao sa drugom-drugim, zapitajmo se jesmo li i sami poČinili neku vrstu prevare i zašto. Ključno pitanje za rast i razvoj naše ličnosti je zašto. Moje iskustvo govori da prevara može biti svojevrstan signal da radimo na sebi, svom doživljaju veze, ali i na tome koliko naš partner zadovoljava naše kriterijume veze kakvu želimo i koliko je u stanju da odgovori na naše emocionalne potrebe. Ovo može biti i signal da preispitamo neka naša uverenja o tome šta je za nas prihvatljiv partner sa kojim želimo da ostanemo, šta je za nas ljubav uopšte. Ukazuje nam se jedna sjajna šansa za lični razvoj i za razvoj bliskosti para. S druge strane,ukazuje nam se i šansa za izlazak iz odnosa koji nam ne odgovara. Stoga, da bismo razumeli druge, oprostili, voleli, važno je da prvo razumemo sebe.
2 comments