Nikad više načina da stupimo u komunikaciju sa nekim, a nikad više usamljenih ljudi i ljudi bez partnera. Znamo da je ljubav veoma važan aspekt života, ali potraga za njom biva često nemoguća misija. Ulazimo iz odnosa u odnos ili pokušavamo da krpimo odnose u kojima nismo zadovoljni zato što mislimo da ćemo teško naći ono što tražimo. Nekad je i toksičnost bolja nego da smo sami.
Dosta puta u radu sa klijentkinjama čujem da su svesno biraju emocionalno nedostupne partnere jer sa njima doživljavaju magičnost. Ili..kad nema magije, onda nema ni odnosa. Pitam se šta je to magija za kojom tragamo i da li ona možeda bude konstantna u nekom odnosu? Magija zapravo nastaje usled novine, a novina kasnije nosi uzbuđenja, privlačnosti , neistraženost i obaspipanja (bombardovanja u toksičnim odnosima) ljubavlju s početka odnosa. Ovo su osnovnii elementi magičnosti iliti thrila koji je s početka stvara taj veoma prijatan osećaj i ljubavni fiks, čija je funkcija da se zaljubimo i da se povežemo sa osobom. Ključ svega ovoga je novina koja nam je po svojoj neistraženosti zanimljiva kao takva i izaziva unutar nas uzbuđenje. Naravno da novina dugo ne može da traje i kao takva isparava i na scenu stupaju neki drugi faktori ličnosti, zajedničkih vrednosti koji ako je osoba dovoljno dostupna prerasta u ljubav i tako se održava odnos. U jednom zdravom ljubavnom odnosu, magija se vraća, ali ovremeno i kratko, a osnova je ljubav koja je mirna i stabilna. Nekima se mir i stabilnost ne čine privlačnim i to im biva dosadno. Usled toga biraju često nedostupne partnere,a katkad i toksične s kojima stalno imaju rolerkostere emocija.
Zašto?
Evo nekih mogućih objašnjenja.
Čest otpor koji srećem kod klijenata jeste u vidu rečenica: ”Ali ja sam probao sve i ne ide” i ”Kako da budem sa nekim samo zato što je dobar momak, dobra žena?” Prvo da li ste zaista sve probali, drugo, ako sve probamo, treba neko vreme da naši pokušaji urode plodom, a treće ne trebamo biti sa nekim samo jer je dobar na papiru. Trebamo od ljudi koji su emocionalno adekvatni odabrati one koji su nama privlačni, dobri i važni, a onda da prihvatmo da ne možemo imati sve, već da napravimo prioritet svojih kriterijuma.
Ljubav učimo. Njeno pokazivanje, izražavanje, verbalizovanje, primanje i davanje još u ranim odnosima u relacijama sa roditeljima. Često se dešava da roditelji nisu bili konstantni i komzistenti u svom ispoljavanju ljubavi i zadovoljavanju našihh potreba, pa smo tako često navikli na emocionalne klackalice, kada nas neko hladi i da zaslužujemo i iskusimo ljubav na kašičicu. Usleg toga mi konstantno povezujemo sa nekompatibilnošću, dosadom, smorom i navikli smo na emocionalno vozanje.
Naše okruženje u ranom periodu nije pružalo osećaj sigurnosti, pa smo često pribegavali idealizovanju, ulepšavanju stvarnosti i naših staratelja. Usled ovoga skloni smo idealizovanju i razvijanju svojih fantazija, kao begu od realnosti, samog sebe. Naučili smo da se žrtvujemo, da moramo da zaslužujemo, da se borimo stalno za ljubav. Teško se suočavamo sa surovom realnošću da se ljubav gradi, da nisu svi ljudi sa dobrim namerama…Kao da stalno bežimo u neku svoju bajku, očekujući da će se realizovati, a stvarne signale prenebregnemo. Imamo problem sa prihvatanjem života i odrastanja kao takvog. Radi naš dečiji deo, fantazijski i lepo nam u održavaju fantazije…ali život nije priča iz 1001 noći. Može biti ali ne stalno. E sad…na nama je da li ćemo to prihvatiti ili ne. Mnogima je to tačka zastoja koju nikad ne pravaziđu i stalno ulaze u nesrećne ljubavi. Ako nam se stlano slični obrasci ponavljaju, zapitajmo se zašto? Koja je naša uloga u tome?
Naučili smo da trebamo osvajati ljubav, žrtvovati svoje potrebe, supresovati ih kako bismo dobili ljubav. Ljubav se povezuje sa žrtvovanjem i trpljenjem. I u skladu sa tim dešava se da trpimo odnose u kojima treba da se žrtvujemo, a one u kojima nema toga percipiramo kao dosadne, bljutave…fali im nešto. U ovu grupu spadaju i ljudi koji su emocionalno zavisni i teže da ovu zavisnost stalno održavaju.
Strah od bliskosti nastao usled neke vrste neprijatnog iskustva koje smo imali i na neki način svesno biranje ljudi sa kojima odnos neće potrajati. Ovo je na neki način još uvek neobrađena rana iz prošlosti oko koje se treba pozabaviti.
Kako rešavati ovaj problem?
Važno je napomenuti da je intimnost i bliskost jedan doživljaj da nas neko vidi i razume. U tom procesu se izlažemo, razotkrivamo drugoj osobi i iznosimo sopstvenu ranjivost na videlo. Kako bismo proces intimnosti lakše doživeli, možemo na primer da pustimo nekoga u svoju blizinu i budemo što iskreniji i transparentniji (samo iskrenost gradi poverenje i odnos), da se što češće grlimo sa voljenom osobom, da razmotrimo šta je ono što nama treba i šta uopšte neko drugi može da nam da (partner ne može biti zamena i za roditelja, najboljeg prijatelja, šoping drugaricu i ljubavnika, malo li je toliko uloga za jednu osobu), da dporo dodirujemo osobu i da sedimo zajedno u tišini sa nekim (konstantno pričanje nije nužno komuniciranje).
Dubinsko rešavanje se vrši osvešćivanjem i prihvatanjem stvarnosti i onoga što možete da dobijete, biranjem emocionalno adekvatnih partnera i nekada svesnim ”trpljenjem” s početka da je taj manje zanimljv, manje buran i magičan odnos, zapravo uvod u jednu ljubav, a ne u emocionalno toksičan odnos. Ovo treba prihvatiti kao proces i dati sebi vremena da redefinišemo koncept ljubavi i rastanemo se od sopstvene slike odnosa koji smo do tada imali.