Često dani prolaze, a da zapravo nismo ni svesni kojom brzinom se odvija život oko nas. Ponekad nas to onako udari u glavu kada nas Fesjbuk svojom opcijom Uspomene podseti na to šta je bilo pre više godina, i dobijemo poziv za 10, 15, 20 godina mature i onda shvatimo da je prošlo toliko vremena. Taj poziv za mnoge predstavlja okidač ličnih preispitivanja i svođenja računa svog sopstvenog života. Najčešće ne konstatujemo uspeh, već se osvrćemo na ono što nismo uradili, na ono što nemamo, a tako jako bismo želeli. Jedan broj ljudi usmeren je na karijeru i šta bi sve tu moglo da se popravi, a jedan broj, možda i najveći, preispituje svoje lične emotivne izbore, prijateljstva, prošle ili sadašnje veze i konstatuje da sa poslom može nekako i da se izbori i da odustane od toga da se ne bavi u potpunosti ili uopšte profesijom za koju se školovao, ali da ne može da se pomiri da će biti sam/a i neće naći partnera o kome sanja. Ima i onih koji su dugo u vezama koje ih ne ispunjavaju i u dilemi su da li da raskinu i krenu dalje sami ili sa nekim koga su upoznali i postali tako bezglavo opčinjeni novom osobom. Ima i onih koji se pitaju kakvi su to moji kriterijumi i da li možda treba da ih snizim, da ne bih bio sam/a? Postoje i ljudi koji i snize svoje kriterijume, jer spoznaju da su apsolutno neodrživi u realnosti i da su isključivo nastali iz jednog idealističkog i hednostičkog pogleda na svet. Šta je ideal i šta hedonizam, to ne možemo jasno i univerzalno definisati, ali do ovoga zajedno dolazimo analizom i razgovorima. Međutim, ja bih akcenat stavila na određen broj ljudi koji svesno snižava svoje kriterijume iz straha da bude autentičan, da se bori za ono što zaista želi i iz straha da bude sam. Usled toga imamo veliki broj suštinski nefunkcionalnih i neispunajvajućih emotivnih veza. Na izgled simpatičan par, koji deluje skladno, u kome postoji posvećenost, ali u kome nema autentične bliskosti, kao ni strasti. Kao da je jedan deo ličnosti anesteziran , a da se u vezi biva onim drugim delom, koji objašnjava zašto je vaš partner dobar za vas. Ovakve veze mogu da opstaju godinama, da se izrode brakovi i deca, a da ljudi imaju osećaj praznine, nezadovoljstva, neispunjenosti , u nekom pritajenom obliku. I onda okolina zna da pita, pa šta njoj ili njemu fali… zašto je depresivan/depresivna? Zašto se odjednom tako zaljubio/la u nekoga? Stvari se ne dešavaju odjednom. Najčešće je ta druga osoba koja se sretne okidač i budi onaj deo koji smo anestezirali (mada prevara je kompleksna i ima više razloga,o čemu sa već pisala). Postaje mogućnost da se ostvari neki bolji život. A mogućnost boljeg života je tako divno zavodljiva i predstavlja veliki izazov.
Navela sam neka od važnih i sve češće postavljanih pitanja klijenata u dobi od 28 do 40 godina…Na razgovore najčešće dolaze dosta iscrpljeni, umereno depresivni, nesigurni, sa osećanjem došao sam do zida, ne znam gde ću sada….niti nastaviti dalje, niti krenuti…jer se u oba slučaja osećaju kao da nešto gube, a najradije bi pobegli na kraj sveta… Međutim, beg nikad nije rešio naše probleme niti naše dileme. Samo ih za kratko umirio,dok je jedan deo nas i dalje nesvesno radi vrlo aktivno i crpi nam životnu energiju i elan. Psihološki rečeno, radi se o krizi identiteta.
Kriza identiteta se može desiti u svakom trenutku u našem životu kada smo suočeni sa tim da ispitamo naše unutrašnje osećanje vrednosti i naše potrebe. Može se ispoljavati na mnogo načina, ja sam ovde navela jedan koji je vezan za emotivne odnose, koji povuče i još neka dublja pitanja u čoveku. Predstavlja meru naše posvećenosti i istraživanja prema sebi i životu. Koliko se pozicioniramo na ove dve dimenzije našeg identiteta, ukazuje i gde smo trenutno u životu. Visoko posvećeni i skloni istraživanju je nešto što predstavlja idealnu opciju. U praksi najčešće srećemo osobe koje su sposobne da se posvete, ali se ne preispituju, ne istražuju previše, nisu prošli do kraja ovaj period preispitivanja šta žele od života. Oni najčešće završe na psihološkim razgovorima, jer žale za odlukama koje su napravili, najčešće zbog roditelja, okoline ili nedovoljno unutrašnje snage da budu autentični.
Tokom odrastanja i tokom života neminovno je da stavimo neku vrstu maske na sebe. I normalno je, da postoji izvesna slika nas dok smo u javnosti i dok smo sami sa sobom ili bliskim prijateljima. Međutim, nije poželjno da razlika između ove dve maske bude velika i da masku javnosti nosimo sa sobom stalno. Onda postajemo osoba koja ne živi svoj život, po svojim potrebama, već po onomešto treba ispuniti, što kaže okolina, mama i tata ili naš strah. Strah kaže vreme ti je da se sada skrasiš, vreme ti je da budeš sa nekim,šta previše biraš, snizi kriterijum, najvažnije je da je neko dobra osoba (šta znači dobra osoba?). Jednom rečju, budi drugi najbolji izbor. Samom sebi, a od druge osobe takodje napravi drugi najbolji izbor. E pa drugi najbolji izbor je najčešće izbor straha, bega, ali kako god…je drugi I kao takav nikad nije odraz našeg autentičnog I zaista željenog.
Gola istina je da ono što si potisnuo, mora se jednom probuditi. A tad može biti još problematičnije i još izazovnije. I može imati još više posledica…
Postoji jedna simpatična anegdota (za koju ne znam da li je istinita) o početku karijere čuvenog muzičara Leonarda Cohena, koji se jako trudio da se uklopi u tadašnji mejnstrim i svira vesele pesme. Međutim, odziv poblike je bio razočaravajući i jednom se požalio zen učitelju za taj problem koji mu je rekao: ‘’Pa odsviraj mi te svoje pesme’’. Nakon što je ovaj odsvirao, on mu je uzvratio: ‘’Pa sve tvoje pesme imaju prizvuk tuge i zvuče tužno. Sviraj tužno’’. Od tada se on okrenuo tome i počeo da uspeva. Budite ono što jeste, jer je to jedini put da živite ispunjen život. Ne garantuje uvek sreću, ali nema ni kajanja za neproživljenim.
Jako lijepo štivo, poučno.
I sve je istina.
U svemu tome potrebna je i velika doza sreće da se susretnu dvije srodne duše koje bi se iskreno nadopunjavale..sve ostalo je tek toliko da jesmo.
Ponekad je bolje biti sam i posvetiti se sebi.
Hvala Vam 🙂 Slazem se sa Vama, samoca je vazna i potrebna da bismo upoznali sebe.