Wannabe life ili: Živeti autentičan život

‘‘Da bi našao sebe, misli svojom glavom.”

Sokrat

Živeti autentičan život. Hmm…Zvuči kao poruka sa reklame. I zapravo, svi nam saopštavaju da treba da živimo autentičan život i da budemo svoji. Ali šta to tačno znači i kako pronaći sebe, ostati veran sebi? Kako ostati svoj (ako i dokučiš to) u vremenu u kome se propagiraju isključivo materijalne vrednosti i gde se svi trudimo da budemo ono što nismo, da bismo bili bliže ostvarenju svog sna?

Jedan od razloga zašto savremeni čovek oseća prazninu, koja ga muči jeste i zato što predugo nosi masku (jungovski rečeno, previše je u Personi) i time obesmišljava svet oko sebe i život kao takav. Persona je javna ličnost, maska koju nosimo u javnosti da bismo održali određenu sliku o nama: maska srećno udate žene, zadovoljnog oca, ostvarenog umetnika, autoritativnog šefa i sl. Čovek, živeći u Personi konstantno i postajući ista i u svom privatnom životu, postaje identifikovan sa njom i dozvoljava da mu to zamagli lični put samospoznaje i lične i kolektivne autentičnosti. Želi da bude nešto što nije ili se uporno prikazuje u nečemu što bi bilo društveno prihvatljivo ili poželjno, ne razmišljajući svojom glavom, prija li mu to ili ne i da li je to on. Nije sve što nam se nameće kao društveni trend ili norma, ono što je uvek dobro za nas niti je uvremenjeno u našem životu. Prosto postoji kao neki uobičajeni ritual ili dogma, ali da li meni , kao pojedincu, to odgovara?

Tako imamo one koji žele da vode živote bogatih i to pokušavaju imitacijom manira bogatih ili posedovanjem izvesnih sitnica ili predmeta koji su prestižni, one koji žele da se dobro pozicioniraju u nekoj skupini i onda posećuju samo neka mesta (iako im ona u suštini ne prijaju), čitaju neke ”kul” knjige ili slušaju neku ”kul” muziku (iako je ne razumeju) ili one koji se udaju , žene, dobijaju decu jer to tako treba (a u tajnosti pate za nekim drugim osobama  ili vode dvostruke živote). Mnogo je primera ”wanna be” života i težnje da se nekako uklopimo i navodno sebi olakšamo život.  ”Želeo bih da mogu, ali…”, ”Ako ovo ne uradim, onda…”, ”Kako on/a ovako, a ja pogledaj gde sam” i td.

Razmišljajući na ovu temu i razgovarajući sa ljudima, dolazi se do zaključka da se pretvaramo i uporno radimo ja bih slobodno rekla protiv sebe, jer želimo toliko očajnički da budemo prihvaćeni, odnosno, da se užasno plašimo odbačenosti  i ostajanja samih sa sobom.  To mu dođe kao najveća kletva. Ova potpuno nekonstruktivna logika dovodi do toga da zapravo upadamo sve dublje i pre svega se grešimo sami o sebe. Uskraćujemo sebi mogućnosti rasta, razvoja, aktivnosti, sazrevanja…nasuprot toga, gubimo postepeno sebe i tonemo u prazninu u kojoj je sve više manje isto i besmisleno. Kratkotrajna neprijatnost koju nosi suočavanje sa sobom i samoća, dovodi zapravo do dugotrajnog ponora sa sve većim posledicama.

Jedan od ciljeva psihoterapije jeste da čovek otkrije sebe i da živi bez straha od života i od sebe. Da u svakoj situaciji ima jedinstven doživljaj sebe i da bude dosledan onome što veruje, misli ili voli. Rekli bismo psihološkim rečnikom da bude koherentan, da ima doživljaj celovitosti svog identiteta i integriteta. Jednom rečju, to bi bila zdrava i celovita ličnost. Stabilna. Ovo bi istovremeno značilo i umanivanje idealizacija i prelazak u zrelost. Za mene kao psihologa, zrelost znači da sebe, druge i svet oko sebe vidite onakvim kakav jeste. Ako je ružan, ružan je, ako je blistav, blistav je…ali bez prevelike kukumavke ili dramatičnosti. Tako je kako je, nekada radosno, nekada i tužno.

U skladu sa tim živeti autentičan život znači prvo otkriti sebe. Ovu postavku razrađivao je i Jung u svojoj terapijskoj koncepciji, ukazavši da se pravi život odvija iznutra i počinje poniranjem u sebe. To je početak procesa individuacije, koji se između ostalog sastoji i od prihvatanja toka života i odgovornosti za ono što nam se dešava. Naš život onda više nije samo realizacija i identifikacija samo sa egom, već osvešćujući sebe, postajemo izdržljiviji, psihološki otporniji i možemo da damo smisao izazovima. To znači grubo rečeno da ne moramo da budemo uvek srećni, već da možemo da prihvatimo i da posedujemo određenu dozu nezadovoljstva, koja može biti stimulativna i koju treba da osmišljavamo. Onda shvatamo zašto imamo neki problem, jer je često ono što se dešava oko nas, manifestacija našeg unutrašnjeg nemira, haosa i nerešenih konflikata. Stvari stoje onako kako stoje, Sunce sija, dan zamenjuje noć…stvar je u značenjima u nama samima koje pridajemo i kako interpretiramo (banalan primer, za neke je noć mučenje i početak naviranja anksioznosti, a za neke odmor, vreme za strast i sl.)

Svaki čovek ima izvestan stepen praznine, koju ne treba da iznegira, već da je osmisli i istraži. Istrpi tu neprijatnost. Ni ne znamo uvek šta nas čini srećnima (Jung) pa ovo ukazuje koliko je zapravo važan lični put i lični proces. Ovo je ujedno i odgovor na razne dileme i pitanja mojih klijenata koje se sastoje u tome, parafrazirano, kako da moja praznina nestane, kako da me nešto ne boli, kako da prestane, kada će i meni sunce sinuti (pa ću živeti srećno), kako drugi mogu, a ja ne mogu i sl.

Vaš lični put je samo vaš i takav treba da ostane. Date su vam mogućnosti za skoro sve, samo je na nama kako da osmislimo i pridamo značenja svemu onome što iskrsava na životnom putu.  U skladu sa tim, poređenje sa drugima postaje besmisleno, jer ni jedini čovek nije isti niti ima isti proces ličnog otkrića niti mu je isti trenutak vreme za neke životne faze i poglavlja. Stoga budimo ono što jesmo i živimo naš život.

Pogledajte se u ogledalo i prepoznajte sebe, jer samo istina onoga što jeste, donosi čoveku autentičan život i slobodu.