S obzirom da su ljubavne veze jedni od najintenzivnijih i najinitimnijih relacija u koje ulazimo tokom života i gde se pokazuje šta jesmo, a šta nismo, odlučila sam da predstavim seriju tekstova u konceptu KLJUČ. Ključ je simbol otvaranja, najčešće vrata, a vrata koja otvaramo mogu biti vrata nečeg dobrog, prijatnog, isceljujućeg i poželjnog po nas, ali i vrata (samo)destruktivnog, mračnog, zavodljivog… Ne otvarate baš ta vrata sasvim slučajno. Vaš partner je neka vrsta vašeg ogledala i onoga što vi jeste, vaš opozit bez koga ne biste saznali vašu suštinu. Predstaviću neka naša viđenja sebe (na osnovu svoje psihološke prakse, znanja i istraživanja u psihologiji) i to kako se ona ogledaju u našim izborima. Ključ je u tvojoj ruci, koja vrata ćeš otključati i zašto?
Ključ 2. Emocionalna nezasitost
Ima ljudi koji imaju vrlo burne emotivne odnose koji ne uspevaju da traju. Često ih privuku hladni i nedovoljno zainteresovani partneri, narcistički usmereni na sebe koji nisu spremni da mnogo toga daju, već isključivo da uzmu. U engleskom jeziku postoji jedan divan termin ”self -absorbed” koji se ne može baš potpuno verno prevesti na srpski, ali dočarava sve ono što ti partneri jesu. Doslovno ”usisavaju” ili unose sve u sebe, okrenuti su samo ka sebi i svojim potrebama. Dakle, biraju partnere koji su nedostupni i nisu uvek tu ili partnere koji su tu, ali su hladni. U jednom i u drugom slučaju, štite se od bliskosti. To se može ispoljavati tako što nas partner ne sluša, ili što sve vreme priča samo o sebi, neko ko ne razume naša osećanja niti je tu za nas kada nam je potrebno i kada se osećamo ranjivima i ko nam takođe na telesnom planu ne pokazuje dovoljno ljubavi.
Osobe koje u sebi drže ključ emocionalne nezasitosti, najčešće osećaju usamljenost i teškoću da se povežu sa ljudima oko sebe, pa čak i sa onima koji su im najbliži. ”Zaključani” su osećanjem da niko nikada neće uspeti da odgovori na njihove emocionalne potrebe, da im uvek treba više od onoga što im se daje, da su nevoljivi i da nema nikoga ko bi ih mogao utešiti, pružiti toplinu, iako to suštinski žele. Oni kao da su ”zaključani” u nekoj sobi sa dvostrukim staklom. Tako ih ja vidim. Spolja deluju kao neko ko to ni ne traži, a kada stvari posmatrate iz njihove pozicije, dobijate osećanje izgubljenosti, praznine i jedne ultimativne razočaranosti.
Kako se ponašaju u vezama osobe sa ključem emocionalne nezasitosti?
Najčešće ne ispoljavaju svoje potrebe ili to čine retko. Ne dozvoljavaju sebi da budu i malo ”slabi” i iskažu sebe. Dakle, sve vreme ne ispoljavaju sebe i sopstvene potrebe, a onda se nakon toga osećaju nezadovoljno, frustrirano, razočarano i na kraju vrlo besno, gde sami postanu distancirani i zapravo sebi dokažu da zaista i ne postoji neko ko bi ih mogao emocionalno zadovoljiti. Kombinacija izbora i našeg unutrašnjeg shvatanja o bliskosti, dovodi do jedne ne baš srećne hemije, koja najčešće rezultira bezuspešnim vezama.
Kako nastaje ovaj ključ?
Svaki ključ nastaje u ranom detinjstvu ili se formira na osnovu odluke koju smo doneli usled jednog traumatskog iskustva u nekom odnosu. Međutim, češći je slučaj da ulazimo u odnose upravo iz usvojenog modela koji nosimo iz porodice. Porodica je detetu prvi reprezent sveta i od njih učimo kako se gradi bliskost. Osobe koje nose ovaj ključ najčešće su imali hladne majke (ili čak i oba roditelja) koje nisu uspele da uspostave odnos bliskosti sa detetom, ne dajući mu osećaj da je zaista posebno, voljeno, ne posvećujući mu istinsku pažnju niti uspevajući da ga istinski umiri kada je potrebno. Naučili ste jednostavno da živite u svetu bez bliskosti, jer iako je tražite, neće vam se odgovoriti na isti zahtev. Ovo može biti na vrlo suptilnom nivou i isključivo bazirano na našem osećanju. Spolja gledano, majka je ”tehnički” mogla da zadovolji sve uslove i ponekad je i u terapijskom procesu teško otkriti ovaj model ponašanja, jer klijenti uporno govore da je sve bilo u redu. Možda je to ono što nam razum govori, ali vratite se u telo i pokušajte da identifikujete kako se osećajte kada razmišljate o detinjstvu i svom odnosu sa roditeljima.
Mogli bismo reći, da jedan ili oba roditelja sadrže narcističke osobine i na dete više gledaju kao na produžetak sebe i zadovoljenje sopstvene potrebe, nego zaseban entitet. Ovo može kasnije usloviti i nastanak emocionalne nezasitosti kao dela narcističke ličnosti, ali o tome detaljnije u narednom postu koji će biti posvećen narcizmu.
Šta činiti?
Oduvek mi je bilo teško da na svom blogu (ili uživo) napišem” uradite to i to i doći će do toga i toga”. Stvari nisu tako jednoznačne, a čak i kada jesu, potrebno je vreme i sama promena zavisi od više faktora.
Ipak neka globalna preporuka sastoji se u tome da prvo analiziramo i prepoznamo svoja ponašanja u vezama, da uočimo sličnosti naših izbora, a onda da zaronimo u prošlost i vidimo kako se to nešto formiralo. Najčešće formiranje sledi na nivou ranih odluka kada smo bili deca i na nekom planu, moramo se sresti sa tim detetom unutar sebe, sa osećanjima koje smo davno pokopali i povezati ga sa onim što činimo sada. Možda ćemo morati da se odrekenmo obrazaca koji generišu izuzetno jaku hemiju, jer ona po nas postaje pogubna i održava nas u istom začaranom krugu. U ovom procesu, koji jeste kao i svaki drugi vaša lična borba, psiholog može da vam bude dobar vodič.
…Istina je, sve ono sto ti se dogodilo u djetinjstvu i ranijim godinama, na ovaj ili onaj nacin koci te u drustvenom i svakom drugom razvoju, bez obzira koliko ti pokusavao promijeniti neka svoja misljenja i drustvene obrasce. Da, i sam imam problema s tom kako ti kazes emocionalnom nezasitnoscu. Nisam imao dobre roditelje, rastali su se kad sam bio malo dijete i godinama su se svadjali preko suda, sto je izravno imalo i negativne posljedice na moje djetinjstvo, jer sam se uvijek osjecao kao u unakrsnoj vatri, uvijek izmedju dvije porodice, one s oceve i one s majcine strane. S druge strane, majka s kojom sam zivio, zbog tih stvari kao i slabijeg tjelesnog zdravlja nikad mi nije mogla ili htjela pruziti nista vise od materijalne sigurnosti, dok je svaku emociju prikrivala, a sve sto sam ja htio, razmisljao ili radio je shvacala kao uvredu. Nista sto bih napravio za nju nije bilo dobro, a to je ostalo sve do danasnjih dana. Ona je htjela da njezin sin bude njena preslika, pa kad se to pokazalo pogresnim, to je dovodilo do cestih konflikata na relaciji sin-majka. To je i jedan od razloga zasto sam se cesto u drustvu distancirao, cak i okruzen dragim ljudima, uvijek sam se osjecao sam.