Emocionalna zavisnost

Kada  kažemo reč zavisnost, većina nas prvo pomisli na hemijske oblike zavisnosti, kao što je zavisnost od alkohola ili nekih tipova droga. Na mom blogu će biti reči i o tome, ali trenutno bih da razgovaramo  o jednom drugom obiku zavisnosti, u koji sam prilike imala da se uverim u toku svog rada sa klijentima, a to je zavisnost od određenog emotivnog stanja. Najčešće je to zavisnost od negativnih, nezdravih emocija, kao što je bes, otežani oblici tugovanja, depresivnost, ali javljaju se takođe i prijatna emocionalna stanja. S jedne strane, ovo možemo posmatrati i kao otpor u terapijskom radu, ali s druge strane, analiza ovoga nam može ukazati na značajne terapijske hipoteze o funkcionisanju same osobe.
Kada se osoba nalazi u kontinuiranom stanju emocionalnog bola, postoje suptilne, mikropromene u telu koje uslovljavaju nastanak zavisnosti od hemijskih supstanci koje se luče pod dejstvom ovih emocija i samo menjanje ovog obrasca može biti podjednako teško kao i ‘’skidanje’’ sa određene hemijske supstance. Emocionalni zavisnik traga za negativnim, stresnim obrascima vezivanja, a osećanja ljubavi i emocionalnog bola ili stresa se pretapaju i postaju jedno. Vrlo često, ovakve osobe vole emocionalno nedostupne ili ostaju u vezama koje su emotivno teške i iscrpljujuće.

Šta kaže fiziologija?

Istraživanja ovog tipa zavisnosti danas su u porastu i na fiziološkm planu zavisnost zapravo nije od bola, već od slobodno lebdećeg endorfina koji je pratilac bola. Da podsetimo da se endorfini luče kada god iskusimo bol ili povredu i hemijska struktura je slična opijatskoj, kao i mehanizam delovanja-blokada bola. Emocionalni stres vodi do pojačanog napora, a ako je konstantan telo šalje kontinuirane mlazeve endorfina što dovodi do anestetičkog efekta. Sa pojačanim efektom endorfina, mi naravno i dalje možemo da osećamo ali nam je potrebna jača stimulacija, kao što su emocije besa, gneva, jake tuge i straha. Ovi okidači dalje oslobađaju endorfin, koji dovodi do emocionalne otupljenosti i na neki način lažnog osećanja sigurnosti u svetu. Zapravo, kao i kod svake zavisnosti, pravimo štit oko sebe koji nas štiti od osećanja sa kojima nam je teško da se nosimo ili iz nekog razloga sebi ne želimo da priznamo, a to su nežnost, sposobnost da se potpuno predamo, ranjivost, samomržnja, samoprezir ili u u velikom broju slučajeva praznina ili nedostatak životnog smisla sa kojim ne znamo kako da se nosimo. Sve je bolje nego priznati sebi da ne znamo zapravo ko smo i zašto smo ovde. Ili priznati sebi da ne znamo da funkcionišemo u ‘’lepom’’, ili bez toga što nam daje ta druga osoba. Isina je da još uvek nismo izgradili mentalu spremnost i znanje da funkcionišemo u polju konstruktivnih emocija kao i da sami sebi zapravo kreiramo ta emocionalna stanja, a ne naš partner. Teško je odreći se slike da smo se zaljubii u ono što smo želeli da vidimo i to šta nam je naša sopstvena slika izazvala u nama,  a ne zapravo ono što naš partner projektuje  u stvarnosti.

Moje lično iskustvo ukazuje da osobama koje doživljavaju ovu problematiku (a to može biti svako od nas u nekom momentu života) pre svega treba osvestiti obrazac po kome se kreću i otkriti dublje slojeve emocija koje se nalaze ispod površine koju manifestuju. Potrebno je pomoći osobi da se sretne sa sobom i otkrije svoj identitet i nauči da plovi na talasu svojih osećanja, Čak i ako je to dosada ili povremeno osećanje besmisla. Jer, nema smisla bez bezmisla, kao ni ljubavi ka drugome, bez ljubavi ka sebi samom, zar ne?