KLJUČ 1: Biramo partnere spram sebe (Ključevi budućnosti)

S obzirom da su ljubavne veze jedni od najintenzivnijih i najinitimnijih relacija u koje ulazimo tokom života i gde se pokazuje šta jesmo, a šta nismo, odlučila sam da predstavim seriju tekstova u konceptu KLJUČ. Ključ je simbol otvaranja, najčešće vrata, a vrata koja otvaramo mogu biti vrata nečeg dobrog, prijatnog, isceljujućeg i poželjnog po nas, ali i vrata (samo)destruktivnog, mračnog, zavodljivog… Ne otvarate baš ta vrata sasvim slučajno. Vaš partner je neka vrsta vašeg ogledala  i onoga što vi jeste, vaš opozit bez koga ne biste saznali vašu suštinu. Predstaviću neka naša viđenja sebe  (na osnovu svoje psihološke prakse, znanja i istraživanja u psihologiji) i to kako se ona ogledaju u našim izborima. Ključ je u tvojoj ruci, koja vrata ćeš otključati i zašto?

Ključ 1. Bezvrednost

To kako vidimo sebe danas, u ovom trenutku, u velikoj meri je nastalo usled toga kako smo odgajani, kako smo naučeni da primamo i da dajemo ljubav, kao i koje naše potrebe su uopšte tokom odrastanja bile zadovoljene. O ovome sam pisala u više navrata (Vidi Psihološke potrebe vol.1 i vol.2).  Na već narušeno samopouzdanje i sliku o sebi koju smo negde izgradili, često se može nadovezati i slika o sebi kada smo u vršnjačkoj grupi, koja najčešće samo pojača ono što smo već o sebi mislili i onda odrastemo sa tim da nama nešto fali, da se osećamo nesigurno, da ne vredimo, da se stidimo kada smo u javnosti ili kada se priča o nama, da ne znamo da primimo kompliment, i očekujući da će nas drugi obmanuti i prevariti. Istina je da imamo samo sadašnji trenutak i da već kada pričamo o njemu on postaje prošlost, i istina je da se trebamo usmeravati ka budućnosti i ka tome šta možemo, ali ono što jesmo sada, jeste nastalo iz neke prošlosti. Zato ja lično kao psiholog nisam pristalica novih trendova koji zagovaraju da se samo i isključivo oslanjamo na sada. To što smo sada nije nastalo sada, već je nastalo kao rezultat onoga svega što nam se dešavalo u prošlosti i naših reakcija na ta dešavanja. Prošlost ne treba da nas obeležava, ali treba da nam bude važan učitelj i da pruži uvide u ono što smo sada, a vrlo često prošlosti može pružiti i ključ budućnosti. Nekada je u zavisnosti od naših obrazaca vrlo predvidivo šta će nam se u budućnosti desiti. Zato je važno misliti o sebi. I van terapijskog susreta, i čak i ako ne možete da priuštite sebi uvek odlazak kod psihologa, razmišljajte o sebi. O tome kako ste odrastali, koje ste poruke primal od roditelja, od društva, šta ste izgradili kod sebe? Šta mislite o životu, o ljudima, o sebi, o muškarcima ili o ženama, o budućnosti? O ljubavi? Kako se vi osećate u ovom životu? Odakle ta osećanja? AKo želite da vaš život napreduje, ako želite da živite na višem stupnju svesti koji se razlikuje od pukog ispunjavanja fizioloških potreba, onda razmišljajte.  Jer u tim pitanjima se krije ključ vaše budućnosti.  Svako ima svoj ključ. U daljem tekstu govorim o ključu  ”ja ne vredim dovoljno” i o tome kako to utiče na izbor partnera.

Problem samopouzdanja je postao globalan. Ako bih morala procentualno da izrazim, jedno sedamdeset posto mojih klijenata je imalo ovaj problem, u nekom obliku. Neki su se eskplicitno obratili zbog toga, a nekima je to isplivalo kao problem u kasnijem radu i ispotavilo se da je to srž problema i njihovog kamena spoticanja. Najčešće problem samopouzdanja se manifestuje kroz jedno opažanje sebe kao jadnika, jadnice, kao crva malog koji tako nešto bitiše i traži od okoline i od sebe, i koji najčešće želi da se skloni od svih jer ga je suštinski sramota od samoga sebe i onoga što predstavlja (iako sa strane gledajući, ne bi imao objektivnog razloga za to). Sramota ga je sebe, onoga što jeste. Sramota je zapravo osećanje koje je najčešće povezano sa opažanjem sebe kao nekoga ko je nedovoljno vredan, ko ima neke mane i defekte, koji ako se otkriju izlazi taj sram koji kosi sve pred sobom i kada samo želimo da nikoga više ne vidimo. Zbog tog srama ne iniciramo susrete, veze, ili se povlačimo na pola puta, pa često ljudi ne znaju šta da očekuju od nas.  Osećamo da nam nešto fali suštinski da bismo bili kao ostali i sijali u životu. Kao da nosimo neku tajnu unutar nas, u srži našeg bića. A mi često činimo sve da je nekako prikrijemo. Čak i veoma uspešni ljudi na jednom polju, na primer u poslu, u emotivnom smislu mogu nositi ovo, hajde da ga tako krstim, osećanje jadnosti (iako psihološki gledano nije osećanje, već opažanje sebe, ali većina ljudi ovo ovako saopšti u početnim seansama).  Osećanje jadnosti je često nekima i okidač za samodestruktivno ponašanje i to baš u trenutku kada postaju uspešni. Jer se ta uspešnost toliko razlikuje od onoga kako oni vide sebe i kako ih druge vide i dolazi do praska koji je načešće vrlo dramatičan i poguban. Ovakvo opažanje sebe zaista uzrokuje veliki stepen tihe, pritajene patnje i viđenje sebe kao nekoga ko je nesrećan.  Međutim…kakav je to ključ budućeg odnosa?

Pre svega, izbegavamo da se vezujemo ili da upoznajemo druge. Ili ako ih upoznajemo onda su naše veze kratke, površne, gde kada dođe do intenzivnijeg zbližavanja, povlačimo se, da se ne bi naša ”tajna odala” i da taj neko ne bi zaista video nas onakve kakvi jesmo…

ili pristajemo na veze koje nam suštinski ne odgovaraju, gde je partner izrazito dominantniji, strog, kritički nastrojen prema nama, pa čak i neko ko nas može na izvestan način i psihofizički ugrožavati, jer mi pošto sebe vidimo kao jadne, ni ne zaslužujemo bolje.

Još jedan čest slučaj jeste neuzvraćena ljubav. Nekako uvek se zaljubimo u nekoga ko nije zainteresovan za nas, ili za one koji su nam izuzetno privlačni, koji su najpopularniji i najzgodniji,  čežnjivo želeći da oni pogledaju baš nas. Ali…  Jedna moja klijentkinja je uvek birala veze na daljinu. Partneri koji ne mogu da joj se posvete u potpunosti i na taj način stalno održava svoje jezgro ličnosti nedotaknuto. Taman kada partner poželi da je bolje upozna, ups…mora da ide… Niko se ne približava dovoljno blizu da vidi ono što se u njoj nalazi, da otkrije možda njenu ranjivost (ili bolje rečeno ljudskost) i da otkrije ko je ona, jer se ona ne oseća dovoljno vrednom da to bilo kome pokaže.

Druga struja ove priče, može biti zabavljanje sa partnerima u koje se ne zaljubljujemo ili koje mi konstantno postavljamo na lestvicu ispod nas, obezvređujemo i suštinski ih zanemarujemo.

Dakle, ili bezglavo jurimo za nekim sa kim osećamo jaku privlačnost, a ko nam je na izvestan način nedostupan, ili ako smo sa nekim ko nas voli, on vrlo brzo postaje nezanimljiv, i mi ga sve vreme obezvređujemo i na taj način gubimo privlačnost i hemiju između nas.  Previše kritički procenjujemo sebe, ali i druge.

Od onoga što jesi, ne možeš pobeći, ono će te sustizati kroz tvoje psihičke i fizičke senzacije, nekada simptome, ali i tvoje partnerske izbore. Ukoliko se pitaš zašto baš ti, zašto baš takvi izbori, zagledaj se prvo u sebe i vrati se u svoju prošlost. Kako si odgajan i kako si odrastao? Šta misliš o sebi i to će dati odgovor zašto patiš sada…

(Nastaviće se… Naredni tekst govoriće o tome kako dolazi do razvoja bezvrednosti i šta učiniti povodom nje tj.koji je ključ budućnosti?)