Šta je zaista važno u mom životu? Zašto sam ovde ? Posle nekih iskustava više nisi isti, a ne znaš baš najbolje ko si. Voleo bi da ti se nisu desila, a s druge strane, ona su sada toliko deo tebe, da ne znaš šta bi bez njih. A ne znaš ni šta bi s njima?Hm… Ponekad život sagledavaš kao neizmerivo obilje mogućnosti, a ponekad ti se čini da jedva želiš da preguraš dan. Ne možeš reći da si nesrećan, ali znaš da sigurno nisi srećan. Kada bi te pitali šta čini sreću, više nisi siguran šta je to u pitanju. Jer mislio si da je sreća nešto što te iznenada pogodi i onda znaš da si srećan. Kada diplomiraš, kada dospeš u vezu, ili, kada dobiješ posao, kada dobiješ decu… Ipak, izgleda da nije. Da li je u redu da ne budem tako srećan/na dok mi se sve to dešava? Ili da li je u redu da se ne radujem nekim stvarima više kao pre? Zašto me pogađaju bezazlena pitanja drugih o ličnom statusu?
Mogu samo da kažem, u redu je. Ali ”Zašto?” je pitanje koje je važno da se pitate i da odgovor otkrijete u svojoj ličnoj potrazi na putu vaše individuacije.
Ovo su samo neka od pitanja koja se često javljaju na psihoterapijskoj seansi u okviru problematike nečega što nazivamo kriza identiteta. Kada kažemo kriza identiteta, svi odmah pomislimo na tinejdžerske godine i ima nekih klijenata koje je čak i sramota jer imaju 30, 35, 40 godina i proživljavaju krizu identiteta. Naprotiv. Ona se može javiti svaki put kada imate izazov u vašoj ličnosti i prelazite iz jedne životne uloge u drugu, iz jedne životne faze u drugu. Pa tako se može javiti kada ste raskinuli vezu, kada ste u godinama gde društvo nameće neka očekivanja, kada menjate mesto boravka i prilagođavate se drugim kulturama, dobijate dete, penzionišete se i sl.
Šta je zapravo identitet?
Identitet označava naše znanje i sigurnost da smo u različitim situacijama i u različitim vremenskim periodima ista ličnost. To je način na koji mi definišemo sebe, uključujući naša uverenja, vrednosti, stavove ka sebi i drugima, životu. Uključuje i uloge koje imamo u društvu i porodici (uloga majke, ćerke, sina, supruga i td), naše uspomene, naša nadanja vezana za budućnost, interesovanja, hobije. Identitet predstavlja naše jezgro. On se formira u toku ranog razvoja, pri čemu je važno kakav smo odnos imali sa našim roditeljima, svoj vrhunac dostiže tokom adolescencije, a tokom života se dopunjava. Zato su tinejdžerske godine možda i najbitnije kada ćemo identitet učvrstiti, jer je tada obično period kada je na iskušenju ono što smo naučili o sebi i drugima, kao i to kako će se to primeniti u datim životnim okolnostima.
Krajnji produkt procesa individuacije jeste izgradnja našeg jedinstvenog identiteta. Individuacija, kao proces u kome se naš identitet izgrađuje i formira kao jedinstveno psihološko telo i u kome se ”otcepljeni” delovi psihe ujedinjuju (koji su nastali usled nekih psiholoških povreda) i u kome se nesvesni sadržaji oživljavaju, jeste put koji zahteva strpljenje i najčešće postaje sam po sebi životni cilj. U ovom procesu najčešće shvatimo šta je to naš identitet, šta je naša životna svrha, a da nismo odmah eksplicitno i bukvalno sebi postavljali ova pitanja. Zbog toga često klijenti dolaze i govore: ”Ja ne mogu da odgovorim na ovo pitanje, ne znam šta da kažem…” Ok, ne znate sada, ali dopustite da vodimo aktivni dijalog i da analiziramo vašu ličnost, vaš život, vaše odnose, i kroz te analize dobićete važne uvide o sebi i naposletku o svojoj svrsi i smislu.
Kada je proces individuacije na dobrom putu ili kada uspešno prolazimo kroz njega, nemamo problem da definišemo ko smo, šta želimo, da se povežemo sa drugima, da iskomunciramo svoje potrebe, da imamo predstavu šta je naša životna misija i generalno se kroz život suočavamo sa manje anksioznosti, sumnjičavosti, ali možemo uspešnije da stanemo iza sebe.
Sve uloge koje imamo i ponašanja, stavovi, zapravo sve može da se tokom našeg života promeni, ali unutar sebe je važno da zadržimo naše jezgro i osećaj da smo unutra, u našem jezgru ista osoba kroz vreme.
Šta nam se dešava u krizi identiteta?
Uopšteno rečeno imamo problem da definišemo ko smo, šta želimo, da sagledamo neke događaje kao deo nas, osećamo se izolovano od ljudi i sveta oko sebe (fenomeni depersonalizacije i derealizacije), a nije retko da se pitamo i oko svog seksualnog identiteta. Nisu isključena osećanja depresivnosti, anksioznosti koja često ne moraju imati tako jasnu povezanost sa nekim događajem. Jedno osećanje koje je vrlo često u krizi identiteta jeste osećanje dosade i tendencija da nam stvari brzo dosade. Ova dosada nije vezana za to da li imamo nešto da radimo, čak naprotiv, i ukoliko imamo nešto da radimo i dok smo na poslu, vrlo često osećamo da je sve isto, mrzi nas da obavljamo dnevne aktivnosti ili ih obavljamo vrlo rutinski, ne uživajući u njima i ne obraćajući previše pažnje na stvari oko nas. Ovo bismo mogli nazvati životnom dosadom, a preciznije rečeno, u srži ovoga jeste zapravo velika količina nemira i često i straha. Želeli bismo promenu, a s druge strane osećamo se suviše iscrpljeno za isto.
Sledeće što se može dogoditi jesu nagle promene raspoloženja i stavova. Ovde često može ići i do radikalnijih promena stavova i ponašanja u skladu sa tim, ali može isto biti praćeno naglim prilivima energije, kada nam se čini da je sve moguće, do trenutaka kada smo apsolutno bezvoljni i potrebno je mnogo toga da nas pokrene. Takođe, promene mogu da se dešavaju i na nivou veza sa ljudima ili odnosa ka okolinom, gde se, iz momenta konfuzije sopstvenog identiteta, suviše prilagođavamo trenutnim željama (sopstvenim i/ili željama drugih) ili okolnostima u kojima smo se našli.
Ljudi koji se nalaze u krizi identiteta su skloni da izbegavaju razgovore o sebi, a vrlo često se ljute i na pitanja o ličnom životu. Ova pitanja ih duboko pogađaju, jer se i sami nalaze u fazi preispitivanja, a osećaju se da ”moraju” da isprodukuju odgovore kako bi se bar negde uklopili i zadovoljili društvene norme ili standarde, a često i da pred sobom samima imaju neku vodilju. Teško podnose neizvesnost i ovo osećanje ”kao riba na suvom”, tako da iz jednog bezazlenog pitanja npr. ” A vi niste još udati ili oženjeni?” može da se izazove čitava bura u ličnosti. Ovo je samo znak ne da trebate udovolajvati društvu, već da se trebate baviti sobom, odnosima sa drugima i tome kako podnosite vašu situaciju. U ovom procesu traženja sebe i pronalaska sebe, pronaći ćete odgovore i na ta pitanja drugih a često i razrešenje situacije. Ipak, to zahteva vreme, što često frustrira i dovodi nas do još nečega što se javlja u krizi idnetiteta-osećaj razdražjivosti, kao da smo na ”ivici” i nemogućnost podnošenja nekih svakodnevnih situacija i nerviranje oko ”sitnica”. To je zato što se velika količina psihičke energije angažuje da se otcepljeni delovi selfa integrišu i zato što smo nesvesno prezauzeti tim procesom i jer sama psiha najčešće zahteva provođenje više vremena sa sobom kako bismo sebe ponovno otkrili. Usled ovoga možemo imati teškoće da se povežemo sa drugima, da empatišemo i osećamo bliskost ili smo vrlo često ”nakačeni” na jedan odnos, pa često i do momenta zavisnosti . Zlatno pravilo glasi da ako smo povezani sa sobom, integrisani, možemo se i sa drugima povezivati. Ali postavlja se pitanje zašto nismo i šta nas plaši u bliskosti? To je na primer, jedan od načina kuda bi mogla eksploracija vašeg identiteta ići, ukoliko je ovo naravno vaša glavna tema. Karakteristične mogu biti i dijade sa partnerom, nekim od roditelja, prijateljem ali i teškoće da se izvan tih dijada adekvatno funkcioniše.
Kriza identiteta predstavlja veliki izazov u ličnosti i veoma je frustrirajuća. Međutim, vrlo je verovatno da ćemo se s njom suočiti u manjoj ili većoj meri svi u toku života. U toku svih ovih i još mnogo potencijalnih znakova o kojima nisam pisala, mislim da je važno da istolerišemo usamljenost, dosadu, frustraciju i naučimo da budemo sami sa sobom. Da prepoznamo šta je to što želimo, počevši od najmanjih stvari, da pronađemo svoje vrednosti, šta nam je važno i da naučimo da kažemo ne, onome što nam ne prija, šta god to bilo.