Rešenje problema na recept

Kada dugo živite u mraku, sve ćete učiniti da se domognete svetlosti. Ovo je jedna istina koju znamo svi mi koji smo bar nekad zbog bilo čega u našem životu patili, ali i mi, koji sedimo sa druge strane stolice i bavimo se mentalnim zdravljem i pokušavamo da tu svetlost približimo i učinimo dostupnom. Ne sećam se kada me je neki klijent pozvao i rekao da je on u stvari dobro i da želi samo da poboljša neke svoje aspekte u ličnosti. Uglavnom me pozivaju ljudi koji su u patnji, u mraku, u klopci svojih osećanja i odluka i žele da im što pre bude bolje. Da li smo zaista takva bića da pozivamo psihologa samo kada nam je jako loše i kada nam se subjektivno čini da nećemo izdržati ili postoji i onaj društveni momenat, da smo na ovim prostorima skloni da stigmatizujemo ljude koji odlaze kod psihologa i da razmišljamo kako tamo idu samo “otkačeni”, kojima nema pomoći? Verovatno je efekat ova dva stava udružen. Međutim, postoji i onaj procenat ljudi koji žele odmah ‘’najbolju’’ moguću negu za sebe, žele da problem odmah i sada reše i onda najčešće dobijem pitanje:     ” A vi ne prepisujete lekove? Onda ništa”. Lekovi. Psihijatrijski. U svetu najviše prepisivani sa najjačim farmaceutskim lobijem. “Tabletice veselice” od kojih Vaš život postaje ponovo sjajan i ponovo u boji. Najčešće za oko tri nedelje, koliko im inače treba da započnu delovanje. I onda je sve rešeno. Verujemo ipak da lekar za nas zna najbolje. I prepuštamo se, bez prevelikog razmišljanja.  Moć belog mantila svakako odrađuje veoma dobro svoj posao, rekla bih, i  nama je nekako odmah bolje kada vidimo ozbiljnu osobu koja vam ukazuje da će sve biti dobro. Zapanjena sam kako olako prihvatamo dijagnoze i rešenja koja su gotova i koja su vrlo često data od najblaže rečeno, rigidnih psihijatara. Rekla bih da se ovde radi o  jednoj vrsti kulturološke uslovljenosti od medicinskog autoriteta, pri čemu se ne uključuje ni jedan deo kritičkog razuma, šta nam taj neko daje, koji su efekti, nuspojave… I onda tako po inerciji prihvatamo da narednih pola godine do godinu menjamo hemijski balans svojih neurotransmitera u nadi da ćemo ponovo pronaći davno izgubljeni smisao našeg života, da nas šef više neće tako nervirati, da će nam se momak/devojka vratiti ili bar da nas više za njegov/njen život neće biti briga.  “Hoću da mi je lepo”, “Hoću da me nije briga što mi se bivši/bivša oženio/udala”, “Hoću da mi dete više ne pravi probleme, pa ću ga poslati malo kod čika psihijatra da se smiri, jer je nemoguć-a” i sl. Puno hoćemo, a nekako bi bilo najbolje kada bi to i dobili, ali da ništa kod sebe ne promenimo! “Kada bi mogli nekako drugi da se menjaju! Jer ja sam pod stresom i teško mi je! Ne mogu da podnesem ovu tugu nakon raskida!”  Šta želimo zapravo?  Ko smo? Ko si ti, čoveče? Da li ćemo bolje prihvatiti sebe ako znamo da imamo neku F šifru?  Da li razmišljamo zašto se neko prirodno nezadovoljstvo koje imamo povodom društvenog sistema, sopstvenog života i događaja u njemu, odmah kategorizuje i svrstava u neku šifru?  Kao da dobijemo olakšanje kada znamo da eto tamo pripadamo negde, pa makar i nekoj šifri i kategoriji psihičkog poremećaja? Da li depresija danas postaje neka svojevrsna značka raspoznavanja koju nosimo ili smo toliko udaljeni  jedni od drugih da je ovo jedini element koji nas spaja? Za mene kao psihologa šifra je samo šifra, pogledajmo zašto ste dobili tu šifru? Nakon terapije vi ste i dalje osoba koja je preživela neki gubitak, osoba koja traži svoj smiso i neko ko je osetio zastoj, osetio da mu ne ide u životu…Osećali ste da morate nešto da promenite, da nemate snage više da nastavite ovako i  Vaša osećanja su bila uporno tu, u Vama i vapila su da obratite pažnju na njih, a umesto toga, šta ste uradili? Ućutkali ste ih i krenuli dalje? Zar smo toliko naivni da mislimo da se ona u nekom trenutku neće pokazati? Šta nije jasno u tome, jer ste imali ogroman napad besa povodom neke sitnice pre neki dan? Osećanja moraju da se prožive, događaji koji se se desili da se obrade i integrišu u naše iskustvo i ličnost i ni jedna pilula ne može učiniti da taj proces nestane. Niti da obrišemo našu prošlost. Vreme je da prihvatimo istinu.

Dalje,  uzimanje ”veselica”  stvara naviku našeg  tela i uma na njih. Ljudska smo bića i da se ne lažemo, u svima nama čuči zavisnik koji traga za zadovoljstvom i hedonističkim načinom života. To je ono što nam je prirodno dato i što nam omogućava da uživamo u životu, u seksu, u ljubavi, ali nekako smo jako pohlepni pa ne znamo da izađemo na kraj sa tim svojim porivom i hoćemo još…želimo suviše.  A suviše ”sreće”  često vodi do maladaptivnih odgovora na situacije kao i do nemogućnosti da racionalno sagledamo rizike situacije, te stoga utiče i na donošenje neracionalnih odluka. “Lek koju Vam prepisujem nije adiktivan” jedna je od čuvenih psihijatrijskih sentenci.  Ovde treba razjasniti da adikcija može biti kako fizička tako i  psihička. Nosimo lek uz sebe za slučaj da ne dobijemo panični napad u javnosti. Nije adiktivan?  Posle naglog prestanka telo doživljava apstinencijalnu krizu. Nije adiktivan? Postajete neko ko jako puno spava. Vaše telo i vi se učite da slabije reagujete.  Uključimo naš zdrav razum i  zapitajmo se šta lek predstavlja? Osobu koja će nam biti sigurna luka i oslonac? Nekoga da nam kaže da će sve biti u redu? Šta je lek za nas? Osnovna svrha leka je da leči, a ne da uklanja simptome koji su samo vrh ledenog brega. Lek leči fizičke probleme, ali ne, ne leči našu dušu, slomljeno srce, usamljenost, nedostatak poverenja u ljude…Da li je onda možda lek bio izgovor za to što nismo bili sada spremni da se suočavamo sa nekom promenom ili smo se možda uplašili tog procesa i odlučili za lakši put?  Put kojim se češće ide, nekad i nije put koji je dobar za nas. Neka nas čistina tog puta ne zavara, jer ispod stopala možemo osetiti kamenčiće koji nas žuljaju i finu prašinu u očima koju vetar nanosi. A na kraju obično i nije kućica od čokolade. Ponekad je put koji treba sami da čistimo teži, možda se i malo oznojimo, izgrebemo, ali na kraju gradimo mi kuću kakvu želimo, i  znamo da je naša i  skrojena po našoj meri.

*Napomena: Tekst je inspirisan sve većim procentom uzimanja lekova i olakom pristupu istim, kako od strane stručnjaka koji imaju moć da ga prepišu, tako i od strane osoba koje ga lako pribavljaju. Namera teksta nije da propagira  u potpunosti ukidanje medikamentozne terapije onda kada je ona zaista indikovana, a znamo da postoje takva stanja, niti da samoinicijativno ukidamo antidepresive i ostale grupe psihijatrijskih lekova ako ih već pijemo. Namera teksta je da podstakne kritičku moć mišljenja i uključivanje zdravog razuma, ma šta nam bilo koji stručnjak rekao, kao i  preispitivanje da li želimo da se upustimo u priču sa lekovima i da li će nam zaista to biti od pomoći ukoliko doživljavamo životne događaje sa kojima nam je teško da izađemo na kraj.  Ok je priznati da ne možemo da se suočavamo, ali ok je i razgovarati o svojim emocijama. Da li ćemo manje patiti za voljenom osobom ako uzmemo Zoloft? Ne verujem u to, ni kao čovek, ni kao psiholog.