Down in a hole, feelin’ so small
Down in a hole, losin’ my soul
I’d like to fly, but my wings have been so denied
Neki događaji te zauvek promene. Neke povrede su toliko velike da se o njima nikada ne priča. Govor o istima naglas čini ih stvarnijim, a tebe kao da ponavljanje priče, čini sve manjim, a osećaj besa, sramote i doživljaja nezaštićenosti postaje sve jači i jači, preteći da te proguta celog.
Pre par dana sam gledala jednu sjajnu englesku mini seriju, naslovljenu sasvim jednostavno-Patrik Melrouz. Ono što me raduje jeste da je sve više projekata u filmskoj umetnosti koji se bave izazovnim životnim temama i psihologijom ljudi. Ukratko serija prikazuje život glavnog junaka Patrika koji je seksualno zlostavljan u detinjstvu od strane oca. Kao psiholog, mogu reći da su sjajno prikazani likovi i njihova unutrašnja stanja, a naročito sve ono što se dešava samom Patriku, danas odraslom čoveku, koji prolazi pakao zavisnosti, krize ličnog identiteta i borbu da održi brak, uspostavi i uzvrati bliskost i bude otac. Nakon što sam završila gledanje ove serije, rešila sam da napišem nešto na ovu temu, u znak poštovanja svih onih koji su mi ovu svoju priču poverili, a kao pokušaj da svi oni koji nisu, a zatekli su se ovde na mom blogu slučajno ili namerno, učine nešto povodom toga.
Kada sam postajala psiholog i rešavala da se bavim psihoterapijom, nisam ni sanjala kakva će mi sve šarenolika populacija dolaziti. Premda me je svaki problem negde doticao kao osobu i imala sam i još uvek imam veliku želju da pomognem ljudima da se reše patnje, problem seksualnog zlostavljanja u detinjstvu me je doticao na jedan poseban način. Citiraću našeg lika, Patrika: ”Niko ne zaslužuje da mu se ovo uradi u životu”. Dečije detinjstvo treba da ostane u sećanju kao period bezbrižnosti u životima svih nas. Ipak realnost pokazuje nešto drugo. I život nije fer. Valjda ste to skontali do sada.
Nemam podatke za našu zemlju, ali recimo u Americi je jedna od tri osobe seksualno zlostavljana u detinjstvu, najčešće od najbližih srodnika, što priču još dodatno komplikuje i čini veoma teškom. Istraživanja pokazuju da polovina ljudi koji se bore najčešće sa zavisnostima od alkohola i droge, je iskusila neki vid seksualnog zlostavljanja.
Kada kažemo seksualno zlostavljanje, većina nas pomisli na silovanje. Ono se može i ne mora desiti. Svako seksualizovanje deteta i preterana erotizacija spada u seksualno zlostavljanje. Ovo bi značilo svaki čin između deteta i odrasle individue koji uključuje oblike zavođenja, seksualnog dodirivanja, preranog pokazivanja pornografije, tačnije svaki odnos gde je odrasla osoba dominantna i iskorišćava dete seksualnim aktom ili sugeriše seksualne sadržaje i/ili dodire.
Šta se dešava sa osobama koje su seksualno zlostavljane?
Deca koja su preživela ovu vrstu traume odrastaju sa hroničnim nepoverenjem u ljude i ljudske relacije. U prvi mah još dok su deca možemo uočiti povlačenje, tugu koja prerasta u depresivnost, kao i suicidalnost. Ovakva iskustva su veoma preplavljajuća za dete i kao i kod svake traume, jedan deo nas je ekstremno povređen, disociran i okrnjen. Suicidalnost se često ne prepoznaje tako otvoreno kao kod odraslih, već uglavnom kroz samopovređivanje, sklonost nesrećama i slično. U odraslom dobu može biti kroz otvorene pokušaje ili kroz ono, što sa strane gledajući, zovemo samodestruktivnim ponašanjima. Ova ponašanja zapravo predstavljaju odraz različitih težnji unutar osobe: težnje da se zacelimo i vratimo u balans (sve unutar nas teži ravnoteži), tj. da integrišemo dati događaj i težnja da se prepustimo daljoj disocijaciji, kao neka vrsta splitinga tj. razdvajanja. Zato je prvi i osnovni cilj svih psihoterapija zapravo sklapanje delova celine i integracija datog događaja, a onda prorada svih emocija koja se javljaju uz to. Mnogi nisu nikada nikome rekli za svoj događaj iz detinjstva, a mnogi nisu bili ni saslušani dok su govorili ili su prećutno znali ali nisu ništa učinili. Uloga pasivnog posmatrača, naročito ako je roditelj u pitanju, je još jedna oblast koja se često nameće na terapijskoj stolici kao možda jedna od najtežih tema za obradu, nakon samog događaja. Samo zlostavljanje u detinjstvu prouzrokuje jedno uverenje u sebi najčešće verbalizovano kao: ” Ja sam nezaštićen /a”,” Ja sam bespomoćan/na”, a znanje da je neko još nešto znao o tom događaju i nije učinio baš ništa, je ono što produbljuje ovo uverenje i veru u ljudski rod, ljubav, poštovanje i humanost. Tačnije čitav sistem koji bazično čini čoveka je poljuljan i to se itekako manifestuje u kasnijim ljudskim odnosima.
Oni koji prežive seksualno zlostavljanje u detinjstvu najčešće nose kao teret osećanja krivice i stida, kao i preuzimanja odgovornosti na sebe. Kada se seksualno zlostavljanje desi od strane odrasle osobe kojoj veruju, i koja je blizak srodnik, deci je teško da se postave u objektivnu poziciju i vide zlostavljača u negativnom svetlu.
Deca koja su ovo iskusila u detinjstvu najčešće imaju poteškoća u formiranju stabilnih i jasnih relacija sa drugima, a naročito kada su partnerski odnosi u pitanju, pa je uspostavljanje bilo kakvog bliskog intimnog odnosa izuzetno teško. Zato nije ni čudno promiskuitetno ponašanje i nedovoljno poštovanje svog tela. Zato takođe nije ni čudno što se uglavnom relacije sa svima seksualizuju i ljudi uglavnom kroz te naočare posmatraju. Ponekad je ovo veoma mali dodir, tik, pogled učinjen sasvim bez svesne namere, kao odbrambeni odgovor ličnosti na datu traumu (mogli bismo podvesti pod ono što se u psihoanalizi naziva erotizacija traume).
Ukoliko je neko od srodnika vršio ovakav tip radnje nad detetom, obično je to radio koristeći se manipulacijom, te se dete na ovaj način vrlo rano uči manipulaciji, kao adaptivnom odgovoru na date okolnosti. Manipuliše se sobom, svojim željama, željama drugih.
Kao odgovor na događaj, jedan ili ponavljajući, javljaju se noćne more, nemogućnosti da se održi san pa još od detinjstva svi oni koji su preživeli seksualno zlostavljanje imaju probleme sa snom. U ovakvoj opštoj atmosferi, nije retko da deca odbijaju da odlaze u školu, a kada i odlaze, uglavnom ispoljavaju ili tajnovita, povučena ponašanja, često se vidno razlikujući od ostalih čime mogu postati žrtve vršnjačkog nasilja ili pak, s druge strane, vrlo agresivna ponašanja, bez uvida u sopstvene rizike ili rizike drugih.
U dečijem dobu, neposredno nakon traume, može se primetiti strah od izlaganja sopstvenog tela ili uopšte dodira, koji se kasnije opisanim procesom gubi, mada se često može primetiti averzija prema određenom tipu dodira, onom koji je ostao najjasnije utisnut u svest u momentu traumatskog iskustva.
Čitav život i niz postupaka je usmeren na to da se ovaj događaj zaboravi i ova trauma obradi, a idući iz jedne nekonstruktivne životne situacije u drugu, ponor se samo pojačava, problemi se usložnjavaju i osoba sve više uslovno rečeno gubi sebe, tj. identitet je ozbiljno poljuljan. Zato nisu neobične različiti vrste fobija, opsesija, kompulsija, problema u seksualnom funkcionisanju…lepeza tegoba je šarenolika.
O tome kako trauma i seksualno zlostavljanje u detinjstvu utiču na naše telo i kako da se povežemo sa istim…čitate u narednom blog postu…
P.S. Iskrenu zahvalnost dugujem svim osobama koje su posećivale i/ili još posećuju terapijske seanse i poverile su mi ovu životnu priču. Ako ovo čitate, želela bih da znate da vaša priča ima odjeka i uticaja na iskustva svih drugih koji će ovo čitati, a koji dele vaše iskustvo. Heroji ste svog života i iskreno sam sa vama u vašim koracima ka boljoj budućnosti!