Kao psiholog, imala sam sreću da u relativno kratkoj dosadašnjoj karijeri od pet godina, radim sa zaista raznovrsnim ljudskim problemima, a bilo je i ozbiljnih kliničkih dijagnoza. I nekako igrom slučaja procentualno veliki broj mojih kijenata su muškarci. Možda malo čudno ako se u obzir uzmu ostaci tradicionalnih balkanskih kulturoloških tekovina. No ipak, prijatno iznenađenje i opovrgavanje one teze da samo žene rade na sebi i suočavaju se sa svojim probemima. Interesantno da uglavnom dolaze muškari sa sličnom problematikom. Mladi, relativno uspešni, dopadljivi i šarmerski nastrojeni, ulaze sa blagim osmehom. Na pitanje: “ Šta vas muči?”, uglavnom odgovaraju da su blago depresivni i da imaju problema sa emocijama, tačnije ne mogu da budu sa jednom ženom. U daljem razgovoru, saznajemo da su u osvajanju žena vrlo uspešni, poželjni i vrlo seksualno aktivni. Ipak nešto ogromno nedostaje u njihovom životu i način govora o tome ukazuje da trpe veliku psihičku patnju. Iako ovi muškarci kod drugih tradicionalnih tipova, koji su posvećni jednoj partnerki i imaju stabilnu vezu, često pobuđuju zavist, pravilo govori da svaki Don Žuan koji je pristigao na razgovor se žali na isto. Uprkos brojnim seksualnim aktivnostima sa velikim brojem žena, uspešnim životom, lepim licem, pati od depresije i nekog stalno prisutnog osećanja praznine, zbog čega zaključuje da sve te silne erotske aktivnosti nemaju nikakav značaj i ne nose dublje zadovoljstvo. Neki od njih stižu i sa ogromnim osećanjem krivice sa kojim više ne mogu da žive, jer su napustili žene od koji su kako sami kažu imali bezuslovnu ljubav, koju nisu mogli da podnesu. Biti istinski blizak je za ove muškarce nešto što vide kao nemoguću misiju.
Radeći sa njima, gotovo po pravilu se otkriva disfunkcionalan odnos sa jednim od roditelja. Moji kijenti su uglavnom imali disfunkcionalan odnos sa ocem, koji nije bio prisutan u odrastanju ili je najčešće i sam muškarac problematičnog ponašanja (promiskuitet, zavisnosti, sklonost agresivnim ispadima). Funkcionisanje ovih klijenata kasnije biva obojeno razmišljanjem:”Samo da ne budem kao on”, a realnost govori da najčešće ponavljaju sličan, ako ne i isti obrazac ponašanja, što uviđaju i oko toga takođe bivaju nesrećni. Ponavljajući očev obrazac ponašanja prema ženama zapravo na jednom planu žele da mu se približe. Neki od klijenata su takođe pretpreli gubitak majke i neostvarivanje bliskosti u odraslom dobu je strah od ponovnog gubitka objekta ljubavi.
Iskustvo rada sa ovim probematikom ukazuje na jedan višeslojan i mukotrpan rad, ali mogućnost postoji da ovakve osobe ostvare bliskost i budu pouzdani i posvećeni partneri. U toku psihološkog rada, omogućla sam im da izraze svoje duboko zakopane, najčešće neprijateljske emocije koje su ostale na ranom uzrastu. Samo izaražavaje ovih emocija i razrešavanje konflikta sa roditeljem utiče na smanjenje promiskuitetnosti i traganje za istinskom bliskošću, jer odnose jedan na jedan, ne smatraju toliko pretećim i zastrašujućim.
Imam i ja osjecaj da smo se svi iznenadili brojem muskaraca na terapiji 🙂 ja bih rekla da zene prije “udju” u terapijski proces, razumiju i prepoznaju emociju ali nakon uvida veliki broj ih stane zbog straha od promjene. Dok muskarcima malo duze treba za uvid ali brzo prihvate promjenu i uhvate se posla i rada na terapijskom cilju. Velika podrska za pisanje bloga!
Da, i ja isti slican utisak,mada i sama znas, ostanak u terapijskom procesu, kao i sama promena, rezultat je niza faktora. Ali eto, interesantno je da mnogi pricaju kako muskarci ne rade na sebi, a praksa ipak govori drugacije. Hvala na podrsci i veliki pozdrav 🙂