Volite li one sa kojima živite?

”Ona kaže, ona kaže
da nije teško zavoleti me
ali da je teško
svakog dana gledati me…”

Ustajete svakog dana i krenete u vaš radni dan. Ili ni ne krenete nigde, što je malo lošija opcija. Ali pretpostavimo da većina nas ide. Gužva, ljudi trube u autima, ili ako niste te sreće da budete vozač, tiskaju se u gradskom prevozu. Ubrzano je sve, nemate vremena da mislite, samo da stignete. Onda stignete tamo gde ste krenuli i kreće ustaljenost vašeg radnog zadatka. Prođe dan, dođete kući.

Kako se osećate dok ste u kući sa vašim partnerom?

Više puta sam konstatovala (kako javno, tako i privatno) kako uviđam promene u društvu na globalnom nivou. I verujte, upoznajući ljudi iz sveta, nije u našoj zemlji samo tako kako osećamo da jeste, po pitanju međuljudskih odnosa, krize vrednosti i krize ljudske duše uopšte. Duša kao da je postala nešto što ljudi dovoljno ne cene, a njeni produkti, kao na primer, osećanja, nešto što olako shvataju i trguju sa tim. Na primer… sa tobom sam da ne bih bio/la usamljen/a, ili …jer želim da budem voljen/a, pa sve do očiglednih koristi (finansijka najčešće). Sve više u psihološku oridnaciju dolaze ljudi koje njihovi partneri, muževi, žene, jednostavno više ne pokreću, čiji odnosi su odavno prestali da postoje u onom suštinskom smislu reči, sa kojima čak negde nema više ni ljubavi, iako na društvenim mrežama imaju razvučene osmehe (jer tamo svi moramo iskljuciti naš život i postati neko drugi). Šta se dešava i zašto su tu gde jesu?

Prvi i osnovni razlog što ljudi održavaju mnogobrojna ponašanja, pa i ovo,  jeste zato što je tako lakše. Čuveni grafit kaže “Ako može, ja bih da ne platim” . E pa to.  Ja ne bih da platim cenu razvoda ili raskida, i onda da osećam odjednom svu tu tugu, bol, razočarenje, možda i stid. Ne bih da objašnjavam svetu otkud ja posle 10 godina braka u svojoj 40.godini ostavljam svoju ženu jer je ne volim više. Ona je sjajna, ali ona nije ta. A ne bih ni da trpim gnev, njenu patnju i često osudu drugih. ‘’Ovako jednostavno održavam zadovoljavajući nivo funkcionisanja. Nema intenzivnih emocija, ali zato nisam ni srećan. Možda ponekad budem kratkotrajno srećan kada flertujem sa drugim ženama ili ako ne razmišljam previše, i imam seks sa njima, ali znam kome se vraćam” (reče jednom jedan moj klijent). Ipak svoje cene hodom linijom manjeg otpora plaćamo različitim neurotskim tegobama. Intenzivne promene raspoloženja, različite tegobe u telu… Da li želite ovako da se osećate i za 10 godina? Ili da ne idemo tako daleko…sledeće godine?

Drugi razlog je izraženo osećanje zavisnosti i simbiotski odnos, odnosno, nedovoljno razvijen sopstveni identitet i potreba da postoji neko za koga ćemo se intenzivno vezati i ko će umesto nas preuzimati određene odgovornosti. Postoje dva puta kojima su ovakve osobe odgajane. Prvi je da su obično odrastale u okruženju gde su roditelji želeli da detetu osiguraju sve i gde su detetove potrebe za nezavisnošću i razvijanje sopstvene sposobnosti i identiteta bile sputavane. Obično se formiraju rano i (još i  pre nego dete krene u školu)  je naviknuto da zavisi od nekoga.  Drugi mogući put je da je značajno nedostajala roditeljska podrška i zastićenost. Osobe koje su odrastale u ovakvim okruženjima najčešće postaju anksiozne, sa niskim stepenom samopouzdanja i oslanjaju se na drugoga. Preispituju svoje odluke, osećaju veliki stepen anksiznosti kada su u pitanju sopstvene sposobnosti …Partneri ovih osoba su najčešće kao roditeljske figure, koje neretko donose važne odluke u odnosu i predstavljaju neku vrstu vodiča za ove osobe.

Treći razlog je strah od usamljenosti i strah da promenimo već postojeće stvari., odnosno ja bih rekla strah da se suočimo sa sobom. Ima ljudi koji nikada ne mogu da budu sami ili da ostanu u tišini. Imaju suviše svojih unutrasnjih sadržaja i konflikata, pitanja, dilema, te je stoga uvek potebno da neko bude tu ili da oni nešto rade da bi napravili distrakciju. Izdržati samog sebe, pogledati se u ogledalo i stati i reći…Da, ja sam takav i takav.. , postaje gotovo nemoguća misija. U mom životu je mnogo toga zapravo onako kako ne želim…uff..pa za ovo treba hrabrosti. Ovo nije lak proces i ne mozemo ga baš uraditi dok puknemo prstima. Ali ja se pitam stalno kao psiholog i kao ljudsko biće, kakav život želite da živite? Da li mislite da se život kakav želite dešava ili vi učestvujete u njemu? Go with the flow je takva floskula koja je prvobitno osmišljena da ljudima pruži rasterećenje, a onda je doživela svoj procvat i pogrešno se počela interpretirati i usvajati kao neki standard života kome treba da težimo (uostalom kao floskula ”Ne treba se vezivati ni za šta”, što je potpuno neprirodno, jer kao bića imamo težnju da se vežemo).

Život nije ”Go with the flow”…jer… zapitajte se šta želite…da budete učesnik života ili posmatrač? Kao posmatrač možda vam drvo života baci poneku jabučicu i vi se trenutno okoristite, ali ako želite da budete učesnik…moraćete to drvo da zasadite, zalivate i osetite nekad i njegovu hrapavu koru. Od vašeg uverenja kakav je život, zavisi i to kako ćete ga proživljavati i da li ćete istrajavati u odnosima u kojima možda želite nekog drugog ili drugu, ili u kojima nema toga, ali nema ni onoga što čini jedan odnos funkcionalnim: poverenje, emocionalna bliskost, kvalitetan seksualni život i lična odgovornost.

Za ispunjen zivot je potreban rizik. Potrebno je da skočiš, a da ne znaš uvek koliko ćeš leteti i da li će ispod tebe biti sigurna mreža da te dočeka.