Yes Man ili: Ljudi dobri za druge

Život u 21. veku je više nego dinamičan. Aktivan je I zahteva od nas stalnu prisutnost kako bismo mogli da pronađemo i održimo neophodni balans. Često zaboravljamo koliko je balans važan u našim životima, jer živimo u haosu i bombardovani smo sa hiljadu obaveza dnevno, neki od nas su roditelji, supružnici, sinovi, ćerke, zaposleni,  I svako od nas ima neke dužnosti i obaveze u skladu sa ulogom koju nosi, kako  prema sebi, tako i prema drugima. Međutim u tom svetu obaveza često izgubimo kontakt sa sobom, a da bismo bilo dobro sa drugima i sa životom, važno je da prvo budemo dobro sa samim sobom. Međutim, pitam se kako ćemo biti dobro sami sa sobom ako zanemarujemo sebe? Ako radite ceo dan, zanemarujete sebe, ako ceo dan lenčarite, opet zanemarujete sebe, ako ste uvek na usluzi svima, i onda kada ste najumorniji i najradije bi spavali, a vi ugađate svima sem sebi…Veliki procenat psihičke, ali I fizičke energije zapravo dajete drugima, a ne dobijate ono što vam je potrebno za sebe, vi negirate na neki način sebe.

Poslednjih par meseci javlja  mi se mnogo ljudi za pomoć, koji imaju sjajan sklop osobina i nekako sam prijatno iznenađena koliko ima plemenitih ljudi oko nas u ovom svetu u kome su se malo one prave, istinske, humane vrednosti zagubile. Međutim, ti ljudi su svima dobri, sem sebi. Biti dobar čovek, biti uvek fer, biti uvek na usluzi drugima je ono što je imperativno uverenje po kojima ovi ljudi idu, a onaj tužni pogled kada ne mogu da ispune nečiju želju, zahtev ili kapric, u njima izaziva ogroman osećaj krivice koji ne mogu da izdrže i onda odlučuju ‘’ma hajde još ovaj put’’, ‘’nek ide život’’ I slušaju sve druge,a  ne sebe. Slažem se treba činiti dobro, ali i to dobro ima svoje granice. Svako uverenje i stav o životu, može biti i dobar po nas, ali isto tako i poguban, zavisi do koje granice idemo i da li zanemarujemo sebe.

Otkrivajući život ovih ljudi saznajem često da su tokom odrastanja bili primorani različitim roditeljskim, najčešće kritičkim porukama, da budu neko drugi, odnosno, da njihov način ponašanja, razmišljanja, osećanja nije dobar, već da je uvek neko drugi u pravu. Ili, vrlo često su bili u centru sukoba između roditelja, pa su izigravali ‘’ličnog psihologa’’ nekome od roditelja. Neki od njih su ‘’hodali kao po jajima’’ kada se obraćaju roditeljima, jer su se osećali odgovornim za svako roditeljsko stanje i mislili su da su oni krivi jer je mama depresivna, a tata besan. I ne mogavši da izdrže tu ničim izazvanu krivicu, povinovali su se željama roditelja. Ponekada su se bunili, ali su se uglavnom na kraju savijali. Danas su obično sa dominantnim partnerima (što može biti dominantan partner koji zna svoja prava i ne ugrožava drugog, ali I dominantan partner koji kinji, uvek zahteva da bude po njegovom i sl), ili imaju problem sa osobama iz njihovog okruženja  koji hoće da ih ukalupe i izmanipulišu, koji ih suštinski kao ljude ne poštuju.  Jedan deo klijenata je i imao sam roditelje koji su se ponašali po sličnom modelu i samo su usvojili to ponašanje kao poželjno. Ipak, dok oni saginju glavu i trpe, to trpljenje neretko dovodi do akumulacije neprijatnih emocija u telu i psihosmatskih problema.  Čirevi na koži, unutršanjim organima, migrene, tumori…Kažu šta da radim?

Prvo i osnovno, pitajte se šta želite.Šta je vaša potreba? Ko ste vi? Svi odnosi koje imamo u životu uče nas tome ko smo. Dokle možemo da se pružimo. Nećeš zaista znati koliko je duboka voda ako u nju ne zagaziš. Problem je što mi o tome ne razmišljamo iz ove perspektive. Ako imamo uverenja da moramo biti na usluzi drugima, da ih moramo spasiti, da moramo da ispunimo tuđi zahtev jer nam je žao drugoga, mi samo razmišljamo o toj osobi, identifikujemo se sa njom i razmišljamo iz njenih cipela. Poenta je vratiti se u sopstvene cipele. Hej, ja, ja ja…šta ja želim? Da li mi smeta ovo što radim? Pa ne znam. Neki mi kažu na seansi ‘’Ali ja ni ne znam da li mi smeta, nemam okvir’’. Dobro, ne znate, a jel osećate nešto neprijatno, jel imate neki osećaj u telu onda? Ako osećate da nešto ne valja, nemojte to gušiti u sebi. Primalni osećaji, intuicija, ja bih rekla naše nesvesno, je mudriji I stariji deo ličnosti i zna više od onoga što mi mislimo da znamo. Naša svest koja postoji kao nešto što je objektivno i konkretno sa jasnim uvidima je vrh ledenog brega i sasvim je mala. Zato poslušajte sebe za početak, to je granica. Granica je nekada osećanje u stomaku, neprijatnost, onaj glas iznutra to nisam ja…Dajte mu nekad za pravo. Načinite eksperiment. ‘’Ceo svet je pozornica’’, rekao je Šekspir. Što znači da i naš život nije toliko ozbiljan pa da ne možemo da pogrešimo, ili da nešto probamo. Možemo da probamo da poslušamo taj glasić pa da vidimo šta će biti. Možda bude baš dobro. Osvestite onda malo situacije u kojima ste na usluzi drugima. Šta vam daje, a šta crpi energiju? I imajte strpljenja, ali ovoga puta za sebe. Verujte, poštovanje drugih zadobićete ako poštujete sebe. Zašto? Iz prostog razloga jer ste sigurniji u sebe, osvestili ste sebe i svoje kvalitete, znate ko ste. A ljudi najviše poštuju one koji znaju sa sobom, jer je to znak da poseduju stabilnost i znaju kuda idu, a lepo je biti u okruženju nekoga ili sa nekim ko zna kuda ide. Kada imate granice i znate ko ste, ljubav postaje punija i svet je drugačiji oko vas. Samo jedna stvar koja se promeni u našem psihološkom polju,vodi do velikih promena u našim životima. Gotovo krucijalnih i transformacionih.  Ako kažemo DA na sve, šta je onda ono što zaista želim i kakav se predstavljam ljudima oko sebe? Razmislite i možda još bolje…probajte da kažete nekada i NE. Isceljujuće je.