Žene bez muškaraca i muškarci bez žena

Pre dve nedelje dobila sam poziv od jedne tv stanice da gostujem u emisiji koja se, između ostalog, bavila i temom da li žene čekaju idealnog muškarca. Tema kao da se sama materijalizovala, nakon dugo vremena razmišljanja i preispitivanja, ne samo sebe, već i mojih prijatelja, klijenata. Usamljenost je postala kao neka vrsta čudnog, tajanstvenog virusa koja se širi među ljudima. Navodno imamo sve više prilika da ostvarimo međusobne kontakte, a zapravo smo sve otuđeniji, sve manje empatični i sve manje sposobni da se emocionalno vežemo za druge. Sve više naš svet se vrti oko novca i njime kao da možemo kupiti sve, sem osećanja lične ispunjenosti i istinske povezanosti. Kako u takvom svetu ostvariti bliskost i intimu i da li zaista postoji idealni partner/partnerka?

Na našu veliku žalost, ne postoji ništa što je idealno, pa tako ni muškarac ni žena. Nekako nam ta činjenica nije baš najjasnija u glavama. Žene bi često želele filmsku ljubav, a mušakarci savršenu ženu prema kojoj neće imati nikakvu obavezu i odnos u kome ne moraju biti posvećeni. Jednom rečju, oba pola posmatraju samo delić stvarnosti. Hej…pa ne mogu baš muškarci znati svaku sitnicu koju želiš, a s druge strane, ne možeš očekivati da imaš savršenu inteligentnu ljubavnicu kojoj nećeš morati da se posvetiš. U realnosti, takvi spojevi osobina ne postoje. Da li smo toliko tvrdoglavi ili nam je samo lakše da razmišljamo u krajnostima?

Seks je još jedna aspekt života koji je idealizovan. U vezi uvek mora da bude sjajan seks, on/ona moraju da znaju šta ja volim baš u svakom trenutku… Fizički izgled postaje centralni kriterijum odabira i svi idemo na neke treninge, gde radimo na svom telu. Odlično, vežbamo telo…ali, šta je sa onim  zdrav duh u zdravom telu…gde je  naš duh, a gde je naša duša? Šta činimo za nju? Želimo mnogo, ali ne bismo da se potrudimo. Jednostavno bismo da se nešto desi. ‘’Ja ne volim da planiram, volim spontano’’… često možemo da čujemo… Stvari mogu biti spontane, ali ne idealno spontane…nešto ipak morate reći, pokazati, uraditi…Iz ovakvog stave često proističe jedna filozofija ili nulte ili ekstremne tolerancije. Tolerišemo sve, iz straha jer bolje nećemo naći i ostajemo u vezama koje su istrošene i koje su više navika nego ljubavni odnos, ili ne tolerišemo apsolutno ništa, jer svako je zamenljiv i/ili jer želimo da pobedimo u nekoj zamišljenoj psihološkoj igri dominacije.

Iz pozicije žene, nisam ni mišljenja da današnja žena, koja je samosvesna, samopouzdana i odgovorna, želi idealnog. Ja bih pre rekla da današnja žena želi muškarca koji može da bude sa njom u istom koloseku života. Emancipacija žene je donela njeno veće otvaranje u društvo i usavršavanje današnjih žena je svakako na izvestan način mnogo veći skok u odnosu na neke ranije istorijske periode, nego što je to slučaj sa muškarcima koji se kreću kroz istoriju stabilnijim i ujednačenijim koracima. Stoga, zahtevi žene danas i nekada drastično se razlikuju te stoga sami muškarci još uvek nisu navikli kako da se nose sa tom promenom, odnosno, nisu se dovoljno adaptirali. Viši zahtevi, u skladu sa tim,  znače i više investiranje, više truda, napora i samim tim manje emocionalnih veza. U svetu u kom inače stvari idu suviše brzo, često se nema dovoljno vremena da se ostvaruje emocionalna veza i bliskost, te se stoga vrlo lako pribegava različitim zamenama za  suštinski ljudski kontakt (viđam se sa nekim, on/ona mi je šema, kombinacija i sl.). Emocionalno otvaranje je retko, a kada se i desi, osoba postaje hipersenzitivna i na pre naznake neprihvatanja nekih njenih ponašanja, generalizuje stvari i zatvara se u svoju ljušturu ne dajući šansu ni prostor drugoj strani da se pokaže i iskaže. Polazna premisa kao da je postala da su ljudi takvi da će nas povrediti i da emotivnost znači slabost. ”Kada si emotivan, slab si, podložan si manipulaciji…” čula sam više puta u psihološkim razgovorima. Zašto emotivnost mora značiti nužno i bezglavost, neodgovornost ka sebi?  Tačno je da kada smo zaljubljeni da smo slepi, ali zaljubljenost nas priprema da se prilagodimo partneru i da pređemo u narednu fazu prirodnog ljudskog odnosa, kao i da gradimo odnose koji su trajniji i u kojima se mi kao ljudi razvijamo, učimo, poštujemo i širimo ljubav. Ipak, zatvaranjem u sebe, nikada, na žalost, ni ne dolazimo do faze zaljubljenosti, već zadovoljavamo samo nagonski deo ličnosti, što po pravilu dovodi do disbalansa, osećanja praznine i potrebno je dosta rada na sebi da ponašanje koje je ukorenjeno promenimo. Ili ostajemo večno u ovoj fazi, prolongirajući je i time izbegvajući preuzimanje odgovornosti za narednu etapu.

Prinčevi iz bajke ne postoje, kao ni princeze, ali postoje realni ljudi u realnom vremenu. Definišite vaše standarde, važno je. Još važnije je definisati koji su standardi za vas životno važni i sačinjavaju vašu suštinu. To je ono što partner treba da ispuni. Neki standardi neće moći biti u potpunosti zadovoljeni ali ne znači da možda ta osoba neće biti vaš budući životni partner. Dobru i kvalitetnu vezu čine ljudi u njoj i njihova dela, a ne samo magija prvog susreta za koju očekujemo da će večno trajati.