Život na granici dobra i zla: Oni koji ne mogu sa sobom

Teško je u ovom vremenu ostati čovek dosledan sebi i svojim principima, a istovremeno biti zadovoljan i biti u miru sa onim što si činio. Nekada ne želimo da povredimo drugu osobu svojim delima, ali usled sopstvene haotičnosti, praznine, nezadovoljenih potreba, postanemo neko ko je povredio druge.

Postoji jedna krilatica da povređeni ljudi povređuju dalje (ako ne integrišu i ne obrade svoju povredu). Oni nemaju empatije ili nemaju dovoljno empatije za druge, ponašaju se vrlo često osorno, cinično, hladno jer  drugačije u tom trenutku i ne mogu. Ne mogu pre svega jer je suviše procesa unutar njih samih, a druga funkcionalna strana traži ono što u tom trenu ne mogu da daju i ostvare. Ovo je tekst o tim ljudima ali za sve one ljude koji su prošli neki težak odnos, neko teško detinjstvo, za one koji imaju neke rane…Možda je ovo tekst o tome kako zapravo oprostiti i krenuti dalje, bez toga da dopuštaš da tvoj život kontroliše neko drugi i da u sebi gajiš i prenosiš novo seme povrede. Ti koji čitaš ćeš odlučiti.

Često se dešava da na terapiju dođu ljudi koji imaju problem sa tim da razumeju osobu sa kojom su u nekom bliskom odnosu. Mislim da je razumevanje ključni proces na putu opraštanja nekome i kretanja dalje.  Ne mora nužno biti ljubavni odnos koji ne možete da razumete, može biti i bratsko sestrinski odnos, roditeljski, i sl..  Najčešće ljude zaboli to što nemaju konstantnost nekog odnosa, tj.što se nakon nekih trenutaka otvaranja dešavaju hladni, ponekad i grubi tretmani ili se spolja očitava kao neka blaga apatija i nezainteresovanost.  Roditelji koji su u svojim ”dobrim danima” bili prema deci sve ono što su želeli. Ali samo u dobrim danima.

Ova slaba ili nekad i nepostojeća konstantnost utiče i na to stalno vraćanje jednoj istoj osobi bez jasnog i konstantnog odnosa bliskosti (u pitanju je slaba ili nepostojeća objektna konstantnost), o čemu detaljnije možete čitati ovde. Međutim, ukoliko neko nije tokisčna narcistična struktura o čemu sam u više navrata pisala, jedan deo ljudi će ovo raditi iz zaista dubokog osećaja konfuzije sopstvenog identiteta i osećaja lične promašenosti i besmisla. Jednom prostom rečju, mnogo tame sa kojom ne znaju da izađu na kraj, a drugi koji su veoma blizu postaju ”kolateralne štete”.

Ljudi koji biju svoje bitke sa ozbiljnim krizama identiteta, koje obično započinju u ranom adolescentnom dobu i koji većinski imaju slabiju socijalnu podršku, mogu lako skliznuti u različite zloupotrebe svega što se može zloupotrebiti, alkohol, kocka, droge, internet, seks, pornografija…Međutim i da ne skliznu u to, borba unutar njih svakako nije manja i sveprisutna je. Zavisnosti sam spomenula jer ljudi prirodno i nagonski žele da zacele ranu, samo su načini zaceljivanja nekada manje ili više funkcionalni. Nekad i zaceljivanje može da ide kroz vezivanje ili ostajanje u praznom emotivnom odnosu,a čežnja za odnosom sa osobom koja je funkcionalna, ali sa kojom baš do izražaja dolaze sopstvene nemogućnosti ostvarenja bliskosti. Zbog toga je nagon za povredom takve osobe jak, jer predstavlja odraz lične borbe, nesigurnosti, očuvanja kakve takve slike o sebi.

Neretko je borba unutar praćena tim oscilacijama u doživljavanju sebe-od grešnika i otpadnika do  kralja sveta, osobe koja može sve (pomalo podsećajući na nešto što stručno nazivamo granično organizovana ličnost). U tim trenucima, sve je moguće, promena postojećih osećanja, nezdravih navika i ponašanja…Ličnost se čini oslobođenom od svega, pa često i od različitih inhibicija koje postoje…Izlivi nežnosti, emocija, a psihička energija je povišena. Ko god je u ovom trenutku bio sa ovim ljudima, pažnje, zabave i prijatnosti mu nije nedostajalo. Kada ih posmatramo sa strane, deluju pomalo konzumentski usmereno, i nekako bi sve u isto vreme da dožive. Ono što bi se u psihoanalizi nazvalo oralnim tipom ličnosti, njihovo ponašanje itekako podseća na to (preterivanje u konzumaciji svega: jela, pića, cigareta, seksa, uživanja, cinizam, teškoće u podnošenju frustracija, ukratko jedno bespoštedno uzimanje).Ovakav konzumentski momenat često znači smenjivanje različitih aktivnosti, zabava, seks, jedna druga prijatnost i čini se kao da se samo tada živi. Oni definitivno ispune onu krilaticu, živi kao da je poslednji dan…Nakon toga, i otvaranja svoje ličnosti u emocionalnom smislu vama, često dolazi do podizanja zida gde ste odbačeni. Kada prođe taj uzimački i konzumentski trenutak, dolazi do pada u realnost, koji je najčešće bolan. Ne toliko zbog realnosti kao takve, već zbog suočavanja sa samima sobom, odnosno sa tamom u sebi ili jungovski rečeno sa sopstvenom Senkom. Tu ih najčešće dočeka okrivljavanje sebe, depresivne retrospektiva sopstvenog života, u većini slučajeva zamaskirana besom i razdražljivošću i igranjem psihološke igre ”Šutni me”, kako bi se dokazalo uverenje koje imaju o sebi, a to je da su nedekvatni i nevoljivi, nepoželjni po druge. Ovo osećanje je veoma izraženo i dovodi do snažne identifikacije sa tim profilom ”nevoljivog”, ”grešnog” što usporava dalju promenu i prihvatanje sebe u celosti kao ljudskog bića. Analizama životnih mapa ovih ljudi uočavamo neadekvatne, slabo prisutne, indifirentne, ili odsutne muške figure tokom odrastanja, kao i teškoće u zadovoljavanju potreba za ljubavlju deteta. Jednostavno nikada se nisu osećali da ih jedan ili oba roditelja ne uspostavljaju emocionalnu razmenu. Ovakve osobe najčešće savršeno ostvare visoku emocionalnu i seksualnu alhemiju sa osobama koje su tople, srdačne, empatične i ponekad i spasiteljski nastrojene, iz čega slutite i dalje sami nastaje prilično burna relacija, koja se teško raskida, ali i teško opstaje, a ukoliko se obrasci ne prepoznaju na vreme i prekine ova igra jednim zdravim osvešćivanjem, dolazi do potvrde suštinskih uverenja i ”grešnik” ostaje grešnik potvrđujući svoju tezu da sve oko sebe povređuje i uništava, što zapravo i jeste rezultat jednog zastoja i psihološke povrede u detinjstvu. Sem toga što potvrđuje svoju tezu, ostavlja uticaj i na život druge osobe koja neretko može imati problem sa zaceljenjem i trajnim menjanjem toga kako jedan odnos treba da izgleda, kako ljubav treba da izgleda, a može doći do emocionalnog zamora, depresivnosti i trajnog menjanja stava ka ljubavi i poverenju uopšte. Tako se stvara novi krug traumatskog iskustva koji se prenosi ako se ne razreši, jer je prvi instinkt povređenog da povredi.

S obzirom da se u terapiji uvek postavi i zašto neko nešto radi, što smatram dobrim znakom i spremnošću da se empatiše, odlučila sam da napišem ovaj tekst. Ne da bismo opravdali neka ponašanja tih ”grešnika”, već da bismo razumeli koliko nešto ima veze sa nama i da bismo uspeli da integrišemo i smestimo neka isksutva onde gde treba.Ovaj život bismo trebali da živimo slobodno, a najgori je zatvor onaj koji sam sagradiš.