Samopovređivanje:Problem o kome se ne govori

I hurt myself today
To see if I still feel
I focus on the pain
The only thing that’s real
The needle tears a hole
The old familiar sting
Try to kill it all away
But I remember everything

Mnogo sam puta pisala o ljubavi na svom blogu, međutim u većini slučajeva je bila u fokusu partnerska ljubav. Ona je važna i osetiti se voljenim i uzvratiti ljubav, osetiti tu energetsku razmenu, uspeti da održimo neki odnos sa nekim koga smo odabrali prema svojim kriterijumima, je zaista nešto što može da nam oplemeni život i oplemeni nas same. Međutim, postoji jedan kliše, koji često zanemarujemo, a to je: ‘’Da bi bio dobro sa drugom osobom, moraš biti dobro sam sa sobom’’. Šta to znači? Danas se provlači na bocama vode, motivacioni govornici ukazuju na to…a šta to znači?  Biti dobro sa sobom znači pre svega biti samosvestan i stati iza toga što si osvestio, ma kakvo ono bilo. Znači prepoznavati svoje emocije jasno i uspeti da povežeš njihov nastanak sa svojom životnom perspektivom i sa svojom životnom istorijom. Znači kanalisati emocije i upućivati ih na pravu adresu. Ne možemo to uvek. I potrebno je da prođe neki deo života da to naučimo. I to je ok. Međutim, neki od nas to prepoznaju i uče na teži način. Ovaj put želim da govorim o tom težem načinu-o samopovređivanju.

Izabrala sam ovu temu koja baš i nije uobičajena, o kojoj se ne govori mnogo i kada se pojavi kod ljudi se javljaju oprečna osećanja-od gađenja, čuđenja do uzimanja ‘’zdravo za gotovo’’. Zašto baš ova tema? Zato što sam jedan deo svoje karijere provela intenzivno radeći sa velikim brojem adolescenata sa ovim problemom, a kasnije, kada sam prešla u samostalne vode, dolazili su mi mladi ljudi, u dvadesetim godinama sa ovim problemom. Drugo, jer je samopovređivanje uvek aktuelna tema i ne odnosi se samo na direktno samopovređivanje nekim predmetom. Za mene kao psihologa, to je mnogo šira oblast .

Samopovređuju se mnogi ljudi na različite načine…ostajući u nefunkcionalnim vezama, uzimajući narkotike, gaseći opuške na svom telu, prejedajući se, češući se do krvi, bockajući ili seckajući svoje telo i praveći mu rane žiletima, noževima i raznim drugim predmetima. Samopovređivanje je kao zavisnost, svuda je oko nas, u različitim formama i predstavlja odraz adaptacije osobe na trenutnu životnu situaciju. Niko to ne radi zato što je to baš ‘’kul’’ ili baš super, ili što želimo da budemo mali buntovnici a la Kurt Kobejn, kako se obično misli. Ili zato što želim da privučem pažnju okoline. Najveći procenat mojih klijenata samopovređivao se u tajnosti na delovima tela koji se ne vide.  A mnogi od nas samopovređujući našu dušu, to ponajmanje čine zbog drugih, već zbog toga što ne mogu da ostanu sa sobom i suoče se.

Praksa pokazuje da se osobe najčešće samopovređuju iz više razloga. Najčešće sam dobijala odgovor da je to toliko snažan miks neprijatnih osećanja, koja jednostavno više ne mogu da se izdrže. Konstantna napetost, strepnja, razdražljivost, često i bes koji ne prolaze i gde osoba ne može više to da izdrži, pa mora da preseče negativni lanac. Drugi razlog jeste osećanje praznine, nepripadnosti ovom svetu, neuklopljenost u socijalnu sredinu, osećanje samoće, a ponekad bespomoćnosti da se bilo šta učini i promeni u svetu oko sebe- šta god da uradite sami ste i to ne nestaje, kada pogledate u nebo znate da ništa na ovom svetu trenutno ne može da ispuni prazninu i samoću koju osećate, pa onda samopovređivanje dođe kao neka vrsta preusmeravanja na fizičko, na čistu senzaciju i mogućnost da se oseti ista. Samopovređivanje nekako dođe kao opcija da se oseti jedinstvo tela i osećanja i da se povrati neka vrsta kontrole na sopstvenim životom, da se adaptiramo i nastavimo dalje. Bilo je slučajeva da se samopovređivanjem maskiraju osećanja duboke tuge zbog gubitaka ili zanemarivanja iz detinjstva. Dakle, u osobi koja se samopovređuje postoji volja za životom i želja da se život nastavi, ali je problem osmisliti taj život i izboriti se sa njim i frustracijama koje postoje u njemu.

 Iako često misle o tome kako bi bilo da život okončaju, veliki broj osoba koje se samopovređuju zapravo žele da nađu način da ovaj život žive, samo je strategija često ona koja njih povređuje direktno. Sečenje sebe ponekad je način da napravite barijeru između onoga što zaista osećate i sebe. Zato samopovređivanje često u praksi ima karakter zavisničkog ponašanja i nastavlja se iznova i iznova. Prosto je neverovatno koliko smo kao ljudska bića podložni liniji manjeg otpora i težnji da sebi olakšamo stvari, ili kako je sam Frojd govorio, hedonizmu? Na ovo čak i ukazuju noviji naučni modeli, jer se prilikom samopovređujućeg ponašanja oslobađaju endorfini i omogućavaju osobama da izbegnu neprijatne emocije, sa kojima im je teško da se nose ili generalno žele da ih izbegavaju. Stoga što ova samopovređujuća ponašanja postaju na neki način nagrada i omogućavaju osobi da izbegne neprijatno, na duže staze, su zapravo adiktivna i imaju tendenciju ponavljanja, jer postaju prirodni instinkt kada se neko oseća neprijatno, nervozno, prazno i sl.

Rešenje postoji. Moć ljudske transformacije je ogromna. Ali na našu žalost ili sreću, nije baš brza i zahteva da uložimo malo napora usput. Ukoliko vi ili neko koga znate, ima ovaj problem, nemojte osuđivati. Probajte da razumete da mnogo toga ljudi rade želeći najbolje, ali uporno udaraju u zid. Ovaj niti bilo koji drugi problem nije sramota imati, već je poruka da neke stvari sa sobom treba da revidiramo, sredimo, otkrijemo ko smo, zacelimo neke povrede iz detinjstva, a neke stvari i prihvatimo i shvatimo da ne možemo kontrolisati život oko sebe.  Često je oslobađajuće pustiti se i posmatrati sa radoznalošću šta se dešava u ovom našem životu. Neizvesnost i nepredvidivost su potrebni jednako kao i poznatost.